U turističkom časopisu sam video predivne fotografije mesta i poželeo da tamo provedem odmor. Prethodno dobro “potkovan” informacijama, krenuo sam na put automobilom. Nakon prvih 300 km bezbrižne vožnje, bio sam prinuđen da skrenem s puta zbog radova na putu i da nastavim meni nepoznatim prečicama. Spustio se mrak, uhvatila me je panika i poželeo sam da se vratim svom sigurnom domu. Pri tom nisam bio sam, bilo nas je bar pedesetak sa istom mukom… i njih je trebalo izvesti na pravi put, uz strepnju da ne pogrešim bez jasnih indicija šta mi je, u stvari, činiti. Tada sam poželeo da mi je pri ruci GPS, ili makar karta!
Kada je firma bila ,”mala”’, kada smo zajedno, sedeći u jednoj prostoriji, probleme ”morali”’ da rešavamo odmah, kada su nam svi procesi i podaci bili jasni, pred očima, potrebe za analizom nisu bile velike, jer su mesta za poboljšanje bila vidljiva, a naša povezanost (blizina) nam je pomagala da brzo dolazimo do rešenja.
Veća kompanija ima i veći broj procesa, a procesi su često duži, kompleksniji. Ono što je nekada obavljalo nekoliko ljudi, sada radi više desetina, stotina njih. Umesto u dve prostorije, sada se sve odvija na više stotina ili hiljada kvadrata, a problemi, nekada veliki, sada su postali mali (ili manje vidljivi). Istina, ima ih više, ali nekako nisu tu ispred nas, i dobro se vide tek u konačnom bilansu, ili kada se usudimo da izračunamo koliko smo rentabilni. Ali meni je jasno gde je problem i ko su krivci, samo što ja tu ne mogu sâm da…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
