Parafrazirajući zapažanje Ive Andrića o nekim drugim odnosima, slobodno možemo reći da osnivači pate zato što njihove organizacije nisu onakve kakve bi oni želeli da jesu, a organizacije pate zbog toga što su osnivači takvi kakvi jesu. Organizacije su u ovoj patnji nemoćne, ali osnivači nisu. Dok ne dođu do pravog rešenja, do prave promene, kroz mnoge bolesti prolaze, pa tako i kroz bolest koja se prepoznaje po simptomu koji se naziva „Rumenka”.
„Da znaš kakvog sam pronašao, sjajan tip, profesionalac, mlad a iskusan (ili iskusan al’ pun energije)… dogovaram se s njim već mesecima i skoro sigurno će pristati. Samo da završi neki Mega projekat u Giga kompaniji. Puno traži, majku mu, ali ovakav vredi.” Ovo su reči koje prvo čuju oni koje dobro poznaje a vremenom i oni koje prepoznaje. Ako biste pošli u istraživanje detalja o tome kakav je taj kojeg je tražio i, Bože ti hvala on je pristao, našao, došli biste do jednostavne istine da on ima sve što osnivač ima i ima ono što osnivaču nedostaje. On ima sva znanja, snagu i karakteristike osnivača i, Bože ti hvala, sva znanja, mudrost i i karakteristike koje osnivač nema. Znači, zna sve što on zna, i zna sve što on ne zna; ume sve što on ume, i ume sve što on ne ume… Razume i tržište i organizaciju, i kreativan je, i analitičan, i istrajan, i popustljiv kad treba… „Svi bi hteli biti Keri Grant, čak bih i ja hteo biti Keri Grant”, izgovorio je jednom prilikom Keri Grant.
Zanos i otrežnjenje
Kad ga čujete da ovako zbori obavezno ne protivrečite. NIPOŠTO mu ne objašnjavajte da takav ne postoji, da su sva ovlašćenja u njegovim rukama, da jedino on zna šta se u organizaciji dešava (ma ne zna ni on, ali ‘ajd…), da ni najbolji vozač Formule 1 ne može sa metalik “fićom”, pa i sa alu felnama, da pobedi u utrkama formula…
Ne izgovarajte ništa logično i razumljivo. On je srećan što je Keri Grant pristao, i sve što preostaje svima prema sebi dobronamernima je strpljenje. Ako ste daleko, čekajte da ga opet sretnete. Ako ste blizu prihvatite sporednu ulogu. I čekajte. Nekad samo mesec, dva. Ne više od šest. ‘Ajd’ godinu dana… Sam će on prvo onima koje dobro poznaje a vremenom i onima koje prepoznaje reći: „Gde samo nađoh onog slepca?!” Ili: „Dobar je dobar, al’ za zeta je dobar.” Ili: „Dobar je, al’ na pecanje da ga vodim, da gliste namešta.” A sve se svodi na: „Kad sam ja Rumenku upoznao, kakva je to žena bila, mislio sam ona niti… biip.. niti… biip… al’ sad vidim bušna na sve strane” – improvizacija Zorana Radmilovića kao Radovana III (necenzurisanu verziju pogledajte na Youtube sledeći link www.youtube.com/watch?v=NulQsuDao ).
Keri Grant u ulozi Rumenke
Šta se to desilo, priča li o istom čoveku? Zašto uspešan profesionalni menadžer postaje „slepac”, “kandidat za zeta, za pomoćnika pecaroša? Zašto profesionalni menadžeri ne mogu da vode uspešne brzo rastuće kompanije?
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
