Korporativna kultura: Svi u pokret neprekidnih malih promena!

0

Piše: Vladimir Majstorović

Ukoliko se ikada budem bavio politikom, moj pokret će se zvati Pokret neprekidnih malih promena. U programu će na samom početku biti dve osnovne rečenice. To su one koje svakodnevno ponavljam dok se bavim treningom i koučingom: 1. Promenu ponašanja drugih ljudi mogu promeniti jedino promenom sopstvenog ponašanja. 2. Svakodnevne male promene dovode do ogromnih rezultata.

Vi najbolje znate kako se to manifestuje u vašoj firmi, a ja ću sada preneti utiske iz jedne inostrane kompanije u kojoj sam imao grupni koučing prošle nedelje. O tome kako se sprovodi grupni koučing možemo da razgovarao u četiri oka, a za ovu priliku navešću samo pojedinosti. Učesnici su postavili cilj i moj zadatak je bio da ih vodim kroz celu priču, kako bi oni napravili plan sopstvenih aktivnosti do kraja godine.

Problem u drugima

Tokom razgovora koristio sam tehniku kojom oni prvo iznose probleme koje imaju, a onda te probleme preformulišu u ciljeve. I kao što se može pretpostaviti, sa problemima je išlo odlično. Svako je imao barem nekoliko primera, iz kojih se moglo zaključiti da je inostrano rukovodstvo samo smetnja. Strani direktori nemaju poverenja u naše ljude. Ne poznaju samu suštinu njihovog posla, jer su naravno došli iz inostranstva, gde je sve drugačije. Tamo su klijenti manje zahtevni nego naši, plus imaju više para. Dalje, inostrani direktori su sujetni, pa iako im mi kažemo šta treba uraditi oni neće da nas slušaju, a kada im na kraju kažemo gde su grešili oni opet teraju po svome i neće da priznaju da bi bilo bolje da su nas poslušali. Sve u svemu, najpametnije bi bilo da vlasnici kapitala postave nekog našeg za direktora, a onda ćemo mi sve to lepo srediti. I tako jedno 15 minuta. Onda su se treningu priključili neki učesnici koji su bili na neodložnom sastanku, ali su veoma brzo shvatili da je ovo idealna prilika da se oslobode stresa koji su im nabacili inostrani rukovodioci. I bilo je tu još kojih pet minuta iznošenja problema sa kojim se oni susreću.

Život bez vizije

A onda su preformulisali te probleme u ciljeve i veoma brzo shvatili da je dosta toga pod njihovom kontrolom. I upravo tu je mesto za onu prvu rečenicu – ponašanje drugih ljudi mogu promeniti jedino promenom sopstvenog ponašanja. Ako žele da promene ponašanje inostranih direktora neophodno je da promene sopstveno ponašanja. A izgleda da je to najteže. Jer mi smo savršeni. Svakodnevno umiremo od lepote i pameti. Ovde je i smišljena poslovica „Kada bi se glave kotrljale niz brdo, svako bi za svojom trčao!“ To je zaista naša najveći problem. Što smatramo da smo najpametniji i da nam samo treba novac da realizujemo naše zamisli. A kako to izgleda u praksi gledamo decenijama. Posmatrajući sveopštu sekiraciju i brigu naših ljudi zbog katastrofe naroda Japana, neprekidno ponavljam da nisu za žaljenje oni nego mi. Jer oni ljudi imaju viziju i spremni su da se neprekidno prilagođavaju, odnosno menjaju. Mi smo narod bez vizije, nespreman na promene. I zato će najteže biti gledati kako će Japan džinovskim koracima da se oporavi, a mi ćemo i za 10 godina biti ovde gde smo i sada. Nespremni da menjamo sopstveno ponašanje kako bi promenili ponašanje drugih ljudi.

Glavna caka

I tu dolazimo do druge rečenice koja je po meni jedino rešenje u katastrofi koja zadesila nas. Svakodnevne male promene dovode do ogromnih rezultata. Promene jesu male, ali je caka u tome da se one svakodnevno primenjuju i unapređuju. Zamislite Srbiju u kojoj bi jedna mala promena bila recimo da ljudi prestanu da bacaju opuške po ulici, već da se strpe do sledećeg ćoška, gde je na stubu zakačena kanta. Da li ova promena izaziva veliki mentalni ili fizički zamor. Ne. Čovek samo treba da zamisli da se nalazi u stanu i da opušak treba da baci u pikslu koja je na ulici u formi kante. I to je to. Ili druga mala promena: ljudi kada ustanu prvo treba da popiju čašu vode sobne temperature i nakon toga da doručkuju. I to je to. Nikakva velika filozofija. Samo mala promena u ponašanju. I tako iz dana u dan. Čovek koji ujutro popije čašu vode uradio je najbolje za svoj organizam. A doručkujući, što kaže dr. Zoran Ilić iz Instituta za mentalno zdravlje, edukator u komunikacijskim veštinama, konflikt managementu i antistres programu menadžera, obezbedio je gorivo za dobar deo dana. Jer, kao što auto ne može bez goriva, tako naše telo ne može bez hrane.

Male promene su čudo…

Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.

Share.

About Author

Comments are closed.