Poznato je da svaka stvar, svaki pojam, posmatran različitim očima i tumačen u umu različitih osoba, izaziva i različite asocijacije. Pominjanje ekskurzije, u današnjem životnom kontekstu, kod dece budi radost koja se vezuje za upoznavanje nekih novih krajeva kroz druženje sa vršnjacima daleko od svevidećeg oka roditelja. Nastavnike ta reč namršti, jer sa sobom nosi teško breme odgovornosti za njenu realizaciju, a kod roditelja izaziva osećanje pojačane brige za bezbednost dece i teškoću obezbeđivanja finansijskog podupirača. Hotelijeri i turistički radnici od zadovoljstva protrljaju ruke, jer u vansezonskim terminima tako popunjavaju svoje kapacitete i budžete. Ovi potonji se poslednjih godina pojavljuju i kao kreatori programa ekskurzija i kao njihovi realizatori, u tržišnom duhu se takmičeći i nudeći što atraktivnije i povoljnije aranžmane.
Nije teško ustanoviti da su manje/više sve škole, bez obzira na obrazovni profil koji imaju u našem školskom sistemu, poklekle pred takvom ponudom. Gotovo sve srednje škole u našoj zemlji ekskurzije organizuju na isti način, i izvode ih po istim maršrutama. Glavne destinacije su Grčka, Italija, Španija, a ciljevi ekskurzija se definišu kao „upoznavanje sa kulturno-istorijskim znamenostima…“. Naravno da učenici sa takvih putovanja dolaze na neki način oplemenjeni susretima sa spomenicima drevnih kultura i dostignućima savremene civilizacije, ali se takođe ne može negirati utisak da se takva „hodočašća“ po sadržaju ni malo ne razlikuju od turističkih aranžmana penzionerskih udruženja ili grupa građana koje tako koriste svoj odmor.
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
