Smišljanju formule po kojoj bi se obračunavala varijabilna zarada prethodi odluka o uvođenju varijabilne zarade kao dodatnog vida motivacije zaposlenih radi postizanja njihove veće produktivnosti i uključenosti. Njoj, naravno, prethodi analiza izvodljivosti primene varijabilne zarade u preduzeću.
Formula za izračunavanje varijabilne zarade treba da bude razumljiva zaposlenima i podjednako pravična i za njih i za preduzeće.
Prvi preduslov uvođenju varijabilne zarade je participativni stil rukovođenja ili sposobnost postojećeg menadžment tima da se preorjentiše na takav stil upravljanja ljudima. Jer, ukoliko zaposleni nemaju mogućnost da utiču na svoju oblast rada zbog autokratskog stila rukovođenja, uvođenje varijabilne zarade je besmisleno.
U vezi s tim, neophodno je da u preduzeću postoji posebna menadžment filozofija koja podrazumeva da se od zaposlenih očekuje da uzmu učešće u celoj priči, da prepoznaju probleme u praksi, aktivno učestvuju u njihovom rešavanju i da imaju ovlašćenje i snose odgovornost za tako nešto. Time postaju poslovni partneri, a ne samo izvršioci tuđih zamisli.
Da bi zaposleni mogli da prepoznaju gde bi se i šta u postojećoj poslovnoj praksi moglo unaprediti potrebno je da znaju u kom pravcu preduzeće ide, odnosno šta su vizija, mislija, ciljevi i strategija preduzeća.
Sledeća pretpostavka podrazumeva da je produktivnost u preduzeću merljiva, što znači da je pomake, poboljšanja do kojih dolazi u produktivnosti, moguće registrovati i izmeriti i da su ti pomaci nešto na šta zaposleni mogu da utiču.
Takođe, treba odlučiti i za šta će se varijabilna zarada vezati: da li je vezati za ostvareni profit ili prihod, da li za vrednost proizvedene odnosno prodate robe, ili za ostvarenu uštedu kroz smanjenje troškova.
Preporuka je da se varijabilna zarada vezuje za profit samo u slučaju top menadžera koji imaju kontrolu nad činiocima koji su od uticaja na ostvareni profit, dok je kod ostalih zaposlenih bolje varijabilnu zaradu vezati ili za vrednost proizvedene ili prodate robe ili za ostvarenu uštedu.
Vrste formula
Bez obzira na vrstu formule uvek je potrebno prvo definisati koji zaposleni imaju prava na varijabilnu zaradu po konkretnoj formuli, koliko često će varijabilna zarada biti isplaćivana, mesečno, kvartalno ili godišnje, i kolika treba da bude provizija za rezervni fond iz kojeg treba da se premoste meseci u kojima su aktuelni troškovi veći od dozvoljenih.
Najpoznatija formula za izračunavanje varijabilne zarade je Scanlonova. Po ovoj formuli troškovi radne snage se iskazuju kao procenat od ukupne prodajne vrednosti proizvedene robe. Postoje različite varijacije ove formule, pa neke pored troškova radne snage uključuju i druge troškove koji se javljaju u prosecu proizvodnje.
Scanlonova formula koja u obzir uzima samo trošak radne snage naziva se još i jednostavna racio formula (the single ratio formula) i njome se iskazuje odnos troškova radne snage prema prodajnoj vrednosti proizvedene robe tokom određenog vremenskog perioda. Dobijeni racio postaje granični racio (the base ratio) na osnovu koga se određuju dozvoljeni troškovi radne snage za tekući period. Recimo, da dozvoljeni troškovi radne snage iznose 20% prodajne vrednosti proizvedene robe onda se varijabilni deo zarade izračunava tako što se prvo aktuelni trošak radne snage za tekući mesec uporedi sa dozvoljenim troškom radne snage. Ukoliko troškovi radne snage u tekućem mesecu budu niži od dozvoljenog iznosa, razlika koja predstavlja ostvarenu uštedu ulazi u fond varijabilne zarade iz kojeg se sredstva dele između preduzeća i zaposlenih na način na koji se dogovori, ali za potrebe našeg primera uzmimo da preduzeću ide 25%, a zaposlenima 75%, s tim da je 50% za neposrednu raspodelu, a 25% ulazi u rezervni fond iz kojeg se na kraju godine ono što preostane deli radnicima.
Tekst u celosti možete pročitati ovde
