Kao povod za razmišljanje na ovu temu poslužio je pokušaj generalnog direktora jednog javnog komunalnog preduzeća da (retroaktivno) naplati svoje godinama prikupljane prekovremene sate. Slučaj se desio pre izvesnog vremena i privukao veliku medijsku pažnju. Mi se ovde nećemo baviti analizom da li trebalo da je taj GM sačeka baš svih pet godina mandata (i odlazak sa te pozicije) pa da tek onda ostvaruje svoja prava, niti nagađanjem da li bi se pitanje prekovremenog rada postavilo da je GM i dalje ostao na svojoj poziciji. Nećemo ulaziti ni u to da li bi se ceo slučaj drugačije razrešio da ga nisu dohvatili novinari (eh, ti novinari!), a nećemo ni arbitrirati proglašavajući ko je u celoj priči dobar a ko loš ili zao. (Kad bolje razmislim, pošto i sâm radim u javnom komunalnom preduzeću, bolje da ovde i završim tekst o prekovremenim satima. Nikad se ne zna ko čita GM?!) Umesto toga, malo ćemo razmotriti opravdanost zahteva za naplatu prekovremenih sati jednoga GM-a čisto ređajući brojne razloge za i protiv.
Za…
Uloga GM-a se kod nas najčešće vezuje za veliku platu i raznorazne privilegije – automobil, kabinet, mobilni telefon, putovanja, večere, reprezentacije, viski… Međutim, većina tih stvari je gotovo uvek u funkciji obavljanja posla (osim možda ponekad viskija). Ako je polazni stav da svaki rad treba adekvatno nagraditi, onda treba vrednovati i platiti i onaj prekovremeni. Ukoliko prekovremeni rad donosi očigledne i pozitivne rezultate (uključujući i finansijske), pitanje plaćanja ne treba ni postavljati.
Pozicija GM-a je ipak mesto gde se, ako ne najviše (vremenski), a ono sigurno najkvalitetnije mora raditi. To je mesto gde se mnogo više vremena posvećuje strategiji, lobiranju, najvećim projektima nego banalnim kancelarijskim i dnevnim sadržajima, taktici i učestvovanju u svim mogućim detaljima kojekakvih rutinskih poslova. Ako je na polju strategije GM “u posedu lopte” više od 50%, i ako je u proteklih godinu-dve uspeo da realizuje zacrtane strateške ciljeve, ne samo da treba da naplati prekovremene sate, nego i da dobije poseban bonus.
Često GM zaista živi život svoje firme – obilazi zaposlene ako rade popodne, subotom, nedeljom; pojavljuje se na svim mogućim i nemogućim mestima (malo kontrola, malo podrška); dolazi među dežurne i smenske radnike kada je Nova godina ili neki drugi praznik… Time, posledično, najčešće nervira svoju porodicu, posebno suprugu, koja će još početi da sumnja zašto njen suprug toliko vremena provodi u firmi. I još mu niko ne plaća tolike sate provedene tamo! Sumnjivo nema šta. Eto još jednog razloga za plaćanje prekovremenih sati – da bi GM sačuvao mir i autoritet kod kuće.
GM obično na tu poziciju dolazi u doba svoje menadžerske zrelosti i pune životne snage, dok još može da trpi posledice (nenormalnog) tempa življenja, kratkog dnevnog, nedeljnog i godišnjeg odmora, brojne sastanke, kafe, cigarete, ručkove, večere i slične pratioce menadžerskog posla. No, sve te prekovremene sate njegov organizam će “naplatiti” pre ili kasnije kroz (daleko bilo) razne zdravstvene probleme… A poslodavac (u slučaju javnih preduzeća država) će, osim na prekovremenim satima GM-a, najverovatnije uštedeti i na njegovoj penziji. Pa je to još jedan dobar razlog da se prekovremeni sati blagovremeno naplate…
Tekst u celosti možete pročitati ovde
