Naši resursi u kulturi nisu zanemarljivi, a čini se da nisu ni toliko oštećeni u opštoj ekonomskoj krizi. Materijalni resursi su značajni. Pozorišta, koncertne dvorane, kulturni centri, spomenici kulture u službi muzičko-scenske umetnosti jednako su vredni i u funkciji kao bilo gde u svetu. Sve je to nasleđe prošlih generacija, ostavljeno za budućnost, „na polzu“ svima nama. Problem nikada nije bio „gde“ nego „ko“ i „kako“. Ljudski resursi, pre svih umetnici, najvažniji su, jer je čovek temelj svake organizacije. Ljudski faktor važan je za uspešnost bilo koje kompanije sa 80%, dok svi ostali resursi zauzimaju 20%. Zaposleni ulažu svakog dana svoj kreativni radni potencijal. Kadrovski menadžment (menadžment ljudskih resursa) pojavio se sa nastankom neoklasične škole organizacije, u kojoj je najvažniji ljudski faktor, zato što su prevashodno ljudi kapital kompanija u novom milenijumu. Sâm novac ne pokreće svet. U novoj eri globalnog znanja, znanje, ljudski um, pokreće sve.
U Srbiji postoji veliki kapital u umetničkim resursima, umetnicima izvođačima u muzičko-scenskoj umetnosti. Tu se ona može meriti sa najrazvijenijim zemljama sveta, jer je naš muzički školski sistem još uvek na vrlo visokom nivou. Potencijali i talenti postoje, školovanje umetnika zadovoljava visoke profesionalno-umetničke domete. Međutim, ono što nije na nivou umetničke ponude je nivo transmisije organizatora, menadžera u umetnosti, koji bi trebalo da na istom nivou organizuju muzički život kod nas i plasiraju naše umetnike u inostranstvo. Naravno, na odgovarajućem umetničkom i organizacionom nivou. Rezultat „nedomaćinskog“ odnosa prema našim umetnicima bio je odliv pretežno mladih u inostranstvo, gde su mogli da uspešnije razvijaju i plasiraju svoje potencijale. Da bi se zaustavio umetnički „odliv mozgova“ potrebno je uložiti napor u stvaranje bolje organizacije u umetnosti.
(Ne)postojeći menadžment
Drugi segment naših ljudskih resursa – organizatori, menadžeri u umetnosti, u krizni vremenima moraju mnogo više da se potrude nego ranije. Za vreme nekadašnje Jugoslavije država se brinula o finansiranju umetnosti na domaćem terenu, kao i plasiranju naše umetnosti na inostranim scenama. Dok su se turneje naših solista i ansambala odvijale prema međudržavnim sporazumima, državna koncertna agencija „Jugokoncert“ je samo realizovala ono što je već bilo potpisano na državnom nivou, i sve je savršeno funkcionisalo. Velika tržišta znala su za nas, cenila su naše umetnike i ansamble. (Ima izgleda da se obnovi međudržavna saradnja sa Rusijom ponovnom saradnjom sa ruskom državnom koncertnom agencijom, koja je prošla kroz isti problem, ali se brže konsolidovala). Raspadom zemlje na sastavne delove, ulaskom u tranziciju, a naročito gubljenjem stabilnih međudržavnih veza, Srbija se suočila sa nedostatkom kvalitetne organizacione strukture u umetnosti, što se još akutnije pokazalo kada se istanjila državna finansijska podrška. Pravi menadžeri u umetnosti ne postoje. Direktori institucija kulture postavljaju se po partijskoj pripadnosti, pa se već prepoznaju pozitivne tekovine u prošlosti, jer je u samoupravnom sistemu (SIZ-ovi kulture) postojala institucija konkursa za imenovanje direktora, kao i sistemsko donošenje planova razvoja u kulturi. Samoupravne interesne zajednice kulture funkcionisale su na bazi delegatskog sistema, što danas u svetu predstavlja savremeni model „paradržavne“ kulturne politike („at arms’ lenght“), u kome su organizacije koje sprovode u život odluke donete na državnom nivou delegirane od strane javne uprave da to urade. Ovaj model već ima svoje korene u Srbiji, samo je potrebno da se sistem osavremeni i prilagodi novom vremenu i novim uslovima. Naravno, ljudski resursi, kadrovi u kulturi moraju se stalno edukovati, permanentno osposobljavati novim nivoima saznanja, svetskim trendovima u organizaciji u umetnosti (složeni sistem marketinga, fund-raising, menadžment), kao i osećanjem za kulturne potrebe, od lokalne do opšte zajednice. To bi trebalo da bude zadatak javne uprave, Ministarstva kulture i Sekretarijata za kulturu grada Beograda, u saradnji sa zainteresovanim nevladinim organizacijama, fondacijama i svim relevantnim činiocima kulturnog života Srbije. I ne treba zaboraviti, kultura i umetnost su proizvodnja, a ne potrošnja…
Tekst u celosti možete pročitati ovde
