Razgovarala:Snežana Moldovan-Milošević
Svetska ekonomska kriza prvo se osetila u Americi i Velikoj Britaniji. Upravo u tim zemljama je vrlo brzo postalo jasno da će opstati samo oni istinski i najistrajniji lideri, koji znaju kako krizu da pretvore u priliku. Zbog toga su znanje i iskustvo predavača u oblasti lideršipa od neprocenjivog značaja. Gospodin Džon Dalton, direktor London School of Public Relations Worldwide, koja postoji u preko dvadeset zemalja u svetu, upravo tim povodom bio je gost Beograda. U organizaciji agencije McCann Erickson Public Relations održao je seminar “Liderstvo“, zajedno sa Ksenijom Oletić, direktorkom SPEM Komunikacijske skupine. Njih dvoje govorili su o kvalitetima i veštinama koje će lideri 21. veka morati da poseduju. Gospodin Dalton održao je predavanje o ulozi lidera u savremenom poslovanju (pogotovo u vreme kriza) koje pomažu menadžerima da na najbolji način razviju svoje veštine, saznaju na koje načine da se suoče sa krizom i uspešno je prebrode. Seminar i zanimljiva tema bili su nam povod za razgovor sa ovim iskusnim predavačem.
Posledice svetske ekonomske krize već se reflektuju na najjače industrijske koncerne, pogotovo u oblasti automobilske industrije. Da li je, po vašem mišljenju, to rezultat nepripremljenosti menadžmentskih timova?
Globalni kolaps tržišta kapitala će imati različite posledice u različitim zemljama. Automobilska industrija u SAD nije uspela da se prilagodi promenama spoljašnjih uslova. Ljudi ne žele da voze velike automobile koji troše puno goriva, jer to nije isplativo, a i ekološki je neprihvatljivo. Japanske kompanije, posebno Toyota, bolje su uklopile interne kapacitete sa uslovima na tržištu. Tako se odgovor na ovo pitanje svodi na to koliko su kompanije jake, prilagodljive, otporne i svesne tržišta. One čiji model poslovanja ne prati tržišne trendove će trpeti posledice, a kad se svemu tome doda globalna recesija, opstaće samo uz intervenciju države. Možda nije fer uzimati tržište automobila kao primer, jer u vreme recesije ljudi prestaju da kupuju nova kola, naročito ona skupa. Ova recesija će delovati kao neka vrsta “prirodne selekcije“, u smislu da će one kompanije koje ne uspeju da se prilagode verovatno propasti, dok će one koje imaju kapacitete da se prilagode verovatno preživeti.
Koje kompanije imaju najveće šanse da opstanu?
One korporacije koje menjaju dubinsku strukturu i vrše transformaciju. U recesiji verovatno neće mnogo pomoći neke suštinske, postepene promene, tako da je u takvim periodima potrebna neka vrsta naglašene ravnoteže, što od korporacija zahteva da se prilagode stalnim promenama i svoj model poslovanja uklope sa uslovima koji vladaju na tržištu.
Odlike lidera
Japanski sistem poslovanja se umnogome razlikuje od zapadnjačkog. Japanci zahtevaju od budućih menadžera da naprave dugoročni plan poslovanja kompanije, i ukoliko se ispostavi da on nije održiv u praksi, mladi menadžeri ne mogu da se nadaju hijerarhijskom napredovanju, dok je u većini firmi na Zapadu sistem rada drugačiji. Da li smatrate da bi globalna kriza mogla da natera svet da se prikloni japanskom sistemu poslovanja?
Menadžeri i kompanije sa Zapada su mnogo pre recesije usvojili različite vrste japanske poslovne prakse, kao što je kajzen. Međutim, Zapad mora da uzme u obzir brojne razlike, kao što su stavovi zaposlenih, sindikati i složeni odnosi sa interesnim grupama. Da, više će se usvajati istočni modeli poslovanja, ali to verovatno neće biti dovoljno. Japan je godinama bio u recesiji, a i sada je, kao druga najjača ekonomija na svetu, u problemima. Ono što mora da se revidira je američki model poslovanja i finansijski sistemi koji taj model podržavaju.
Obrazovanje je preduslov za posao menadžera. Međutim, sve vrhunske lidere odlikuje i talenat da prepoznaju dobar posao. Da li to onda znači da se vrhunski menadžeri rađaju, ili se taj posao može naučiti kroz iskustvo? Koje su to osobine koje lider mora da ima da bi shvatio da kriza nije problem, već prilika?
Lideri se u principu stvaraju, iako nam bihejvioralna genetika i zdrav razum govore da je za liderstvo bitan i genetski potencijal. Zato ne može svako da postane lider – potrebne su i određene karakterne crte. Liderske karakteristike, međutim, mogu da se podstiču i razvijaju kod nekih ljudi koji imaju potencijal. Dobri lideri moraju da imaju viziju, da motivišu ljude da rade na ostvarenju zajedničkog cilja. Zatim da ih odlikuje usmerenje, slaganje i nada, intelektualna sposobnost (naročito sistemsko razmišljanje), intelektualna stimulacija i motivacija za sledbenike. Dobre lidere odlikuje strast i posvećenost, kao i obaveza i poverenje, odnosno integritet; oni moraju da komuniciraju viziju i strategiju kojom ona može da se ostvari, da poseduju kapacitete za prilagođavanje, odnosno sposobnost da predvide događaje i skeniraju okruženje. Lideri imaju društvenu dominantnost bez autoritativnog stava, potom društvenu svest i o sebi i o drugima, saosećajnost, dobro odlučivanje i procenjivanje, opažanje prilika u krizi, realističan stav i iskrenost prema sledbenicima. Svi lideri treba da vole izazove i da ih uvek posmatraju kao mogućnost za dalja poboljšanja i inovacije.
Suština je u promenama
Srpska industrija će, čini se, osetiti posledice globalne krize kasnije od razvijenih evropskih zemalja. Šta bi srpski menadžeri trebalo da znaju i kako bi trebalo da reaguju da bi ovdašnja privreda što bezbolnije dočekala i ispratila posledice krize?
Teško je odgovoriti na to iz moje perspektive. Ono što bi lideri i menadžeri u Srbiji trebalo da uzmu u obzir je potreba da prevaziđu strah i nepromenljivo stanje – pod tim podrazumevam prihvatanje statusa quo. Svi menadžeri ili lideri koji misle da će ono što rade biti isto makar i za tri godine su u zabludi. Stalne promene su ono što je potrebno, a poruka je da treba biti spreman za to. Lideri u Srbiji treba da prihvate proaktivne tehnike kao što su upravljanje rizikom i problemima i uklope ih u svoju poslovnu praksu.
Tekst u celosti možete pročitati ovde