Do krize uvek dolazi prvenstveno zbog lošeg upravljanja – od državnog do korporativnog. Ni aktuelna finansijska kriza nije izuzetak…
Aktuelna svetska ekonomska kriza (u narodu: SEKA) zaokuplja svakog mislećeg čoveka. Gomile stručnjaka i „stručnjaka“ pokušavaju da objasne šta sve trenutna kriza jeste, koji su joj uzročnici i kako iz nje treba izaći, a da je malo onih koji su u tome jasni, pa stoga i ubedljivi.
Večite determinante globalne krize
Zašto je, zaista, i gde, nestao novac kojeg ni do krize nije bilo dovoljno za normalan život i sve apetite koji su podgrejavani iluzijom kako svako može biti preduzetnik i ostvariti „američki san“ svuda u globalno trijumfalističkom svetu liberalne demokratije? Na to pitanje, pažnje vredan odgovor u svega nekoliko rečenica dao je davne 1934. godine ekonomsko-finansijski laik – Albert Ajnštajn. „Od dvojice industrijalaca koji proizvode istu robu, pod inače istim drugim uslovima, jeftiniju robu može proizvesti onaj koji zapošljava manje radnika, to jest kojem pojedini radnik radi toliko dugo i intenzivno koliko to dozvoljavaju prirodne fiziološke granice čoveka. Ali to vodi u pad prodaje i zarade. Preduzeća finansijski propadaju. Nastupa novo povećanje nezaposlenosti i smanjenje poverenja u preduzeća, a time i sudelovanje javnosti u kapitalu posredničkih banaka. Na kraju banke postaju insolventne zbog naglog povlačenja uloga i točkovi ekonomije se potpuno zaustavljaju“, pisao je Ajnštajn i tvrdio: “U jednome se osećam sigurnim – isti onaj tehnički napredak koji bi sam po sebi bio pozvan da sa ljudi skine veliko breme rada za održavanje života, glavni je uzrok sadašnje bede.“
Na ovom mestu na Ajnštajna se vrlo dobro „nadovezuju“ rečenice njegovog „sunarodnika“, dr Isaka Adižesa, aktuelnog stručnjaka za menadžment i organizacionu terapiju preduzeća, koji kaže: „Problemi koji se ne rešavaju prerastaju u krizu.“ Zatim: „Kada imate problem – bilo kakav problem – nešto se raspada (dezintegriše).“ „Jedan od najgorih aspekata naše (američke) sadašnje dezintegracije jeste da naše društvene vrednosti sporo reaguju na tehnološki napredak, zbog čega nemamo moralni okvir pomoću kog bi se bavili etičkim pitanjima koje je na površinu izbacila tehnologija.“ „Verujem da je uzrok krize promena u strukturi i instrumentima finansijskih tržišta.“ I: „Mislim da su materijalizam i pohlepa za što više i više novca radili na našu štetu.“
Da presložimo: prvo – materijalizam i pohlepa finansijera (banaka) dovodi do ulaganja u brz tehnološki razvoj (promene); drugo – tehničko-tehnološki razvoj obara cene proizvodima brže nego što padaju troškovi poslovanja;
treće – zbog niskih cena dolazi do pada prodaje i zarade; četvrto – usled toga industrijalci (preduzetnici) slabo plaćaju radnike, iznurujući ih do fizioloških granica, istovremeno ih bacajući u bedu, i peto – slamaju se društvene vrednosti i nestaju etički i moralni okviri življenja. Sapienti sat! (Mudrome dosta!)
Šta je izlaz iz ovog večitog kruga svesnog izazivanja krize? Pozovimo opet Ajnštajna i Adižesa u pomoć. Ajnštajn (1934.): „Kad bismo nekako uspeli da sprečimo da kupovna moć masa padne ispod određenog minimalnog nivoa (mereno u vrednosti robe), tada bi bila onemogućena začepljenja privrednog krvotoka kakav sada doživljavamo. I ja sam mišljenja da se kolebanje vrednosti novca mora izbeći i to tako što će se zlatni standard zameniti standardom jedne utvrđene prema potrebi raznolike množine (količine, nap. autora) robe.“
Adižes (2008.): „U vreme krize gotovina je najvažnija. I tačka. Tako da je dobro čuvati gotovinu i smanjivati troškove… jer je gotovina poput krvi: ako iskrvarite, umirete.“
Dakle: uzrok krize je – novac tj. njegova nestašica; sredstvo za izlazak iz krize je, opet, novac meren vrednošću robe za normalne ljudske potrebe. Tačnije: upravljanje novcem na dobrobit ljudi osnov je dostojanstvenog življenja. Novca u opticaju treba da bude dovoljno kako bi svaki čovek živeo u skladu sa normalnim ljudskim potrebama. To je posao prosvećenog menadžmenta (od države – centralne banke, do uprava i menadžera preduzeća).
Lokalni sistemski uzroci krize
Globalna finansijska kriza prelila se iz Amerike preko granica mnogih država, uglavnom zatičući državne upravljače nespremne. Ranjive države, a pogotovo one koje su bile socijalističke, nisu ni mogle da dočekaju krizu spremne, jer njihovi društveni, privredni i politički sistemi ni dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida nisu konsolidovani. Takvi sistemi pogodni su za tipove menadžera zvane Gonič robova (PA–), Demagog (–EI) i Lažni vođa (-AEI). Autokratija, nefleksibilnost, nestrpljenje, nezainteresovanost za ljude, lakoća davanja neodgovornih obećanja, manipulisanje drugima, nejasnoća i nepoznavanje poslova odlike su takvih upravljača.
Na krivi životnog ciklusa takve države, rečeno terminologijom dr Adižesa, nalaze se u dinamičnoj, Go-Go (PaEi) fazi. U toj fazi razrasta se menadžersko-liderski stil pod imenom Osnivač (PaEi). Privredni život odvija se po sistemu „idemo-idemo“, odnosno sve je „prilika“ koju treba iskoristiti i profitirati, nema izgrađenog stava da se neki posao ne želi. Srlja se zbog raširene iluzije da svako može biti preduzetnik. U širenju te iluzije učestvuju i državni upravljači, a u opštoj trci za bogaćenjem niko ozbiljno ne uočava brzinu kretanja krize, niti vrši pripreme za sistemsko suočavanje sa njom.
Lokalni menadžment uzroci krize
U Srbiji, baš kao i u svakoj zemlji, pod uticajem globalnih uzroka krize postoje slični, ako ne i isti, lokalni uzroci krize. Koji su to?
Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine i promena koje su nastale u svim bivšim socijalističkim zemljama, te podsticanja ničim sasređenog preduzetništva pojavio se jedan soj poslovnih ljudi sa menadžersko-liderskim kôdom (videti GM broj 28/29) pod metaforičkim imenom Osnivač (PaEi). Izvorno, on ispunjava prvenstveno uloge proizvođača i preduzetnika. On je samopokretač orijentisan na zadatak. Kreativan je i spreman da preuzme rizik. Obično je vrlo otvoren. Pali sopstvene vatre koje održava, a njegove su ideje uzbudljive. Brine o upravljanju i integraciji ljudi, ali ne uspostavlja sisteme upravljanja, niti jasno prenosi vrednosti koje želi da ostvari. Organizacioni je improvizator. Smatra da svi treba da ga vole i dele njegove vrednosti i stavove. Ako se podređeni ne uklapaju u njegovu viziju i zahteve on ih uklanja ili sami odlaze. Usled neodgovarajućeg društvenog i privrednog sistema izvorni lidersko-menadžerski kôd Osnivača se pretvara u bolest o kojoj dr Adižes piše: „Da bi kompanija u povoju uspela, osnivač mora da bude entuzijast, strastven, pa čak i ljubomoran na sve druge koji se mešaju u njegovu tvorevinu. Da li ste ikada gledali filmove o životinjskom carstvu? Sve životinje usrdno brane svoje mlade, strancima nije dozvoljeno da priđu. Osnivač je životinja u ljudskom obliku i ponaša se na isti način kad se radi o njegovoj bebi – novoj organizaciji. Ovde usrdnost poprima oblik monodrame, izrazito centralizovane organizacije. Osnivačev je odnos izrazito zaštitnički i on je jedini šef – car ili carica džungle. Prema mojoj teoriji, ovo ne predstavlja problem. Ovo je propratna pojava, i to poželjna. Smatram da ovakvo ponašanje spada u domen osnivanja organizacije, i da tako treba da bude. Ono postaje patološko samo ako se nastavi, pošto je organizacija prešla iz Doba povoja (organizacija novorođenče) u sledeći stadijum životnog ciklusa.“
Imajući u vidu globalne uzroke svetske ekonomske krize, očigledno je da u svim vremenima, u svim zemljama sveta materijalizam i pohlepa (individualizam, sebičnost) preduzetnika (industrijalaca) zaustavlja evoluciju od kôda Osnivača (PaEi) u kôd Državnika (PaEI), odnosno ne dolazi do razvoja dimenzije integrisanja (ujedinjavanja) organizacije kroz integraciju zaposlenih.
Umesto da integriše, patološki tip Osnivača dezintegriše, raspada sopstvenu organizaciju, unesrećuje radnike koje plaća na nivou ivice egzistencije (trenutna plata radnika-izvršilaca je između 10.000 i 15.000 dinara, što je manje od 200 evra), izazivajući i/ili produbljujući krizu u Srbiji. To radi sve dok i sam ne propadne.
Rešenje: PAEI struktura menadžmenta u krizi
Iz krize je nemoguće izaći sa istim onim menadžersko-liderskim stilovima (kôdovima) koji su krizu izazvali. Niti je iz krize moguće izaći samo sa jednim tipom kôda, a naročito ne sa onim koji ispoljavaju osobine koje vode u krizu: patološki Osnivači (PaEi), Palikuće (- – E -), Supersledbenici (- – – I) i Drugorazredni treneri (P – – I). Centralizacija, preterana kontrola, nedoslednost, radoholičarstvo, konfiktnost, egocentričnost i egoizam, izbegavanje samostalnog donošenja odluka, nebriga o efikasnosti, odsustvo društvenog senzibiliteta, odsustvo ideja, neorganizovanost, nestručnost, neprilagodljivost, odsustvo osećaja za svet oko sebe i nesistematičnost doveli su do krize, pa menadžeri i lideri sa takvim osobinama ne mogu izvesti iz nje.
Umesto onih preduzetnika, lidera i menadžera koji su za krizu odgovorni, iz nje je moguće izići sa organski strukturiranim timom menadžera koji se međusobno nadopunjuju.
Tekst u celosti možete pročitati ovde
