Prošle godine sam kao jedan od eksperata učestvovao u istraživanju o preduzetništvu kod nas i ocenjivao koliko država pomaže ili odmaže. Ovih dana simpatičan student koji me je i tada intervjuisao doneo mi je pregled istraživanja. Ponovno odgovaranje na ista pitanja podstaklo me je da još jednom razmislim o preduzetništvu kod nas. Dodatno, na to me je podstaklo i to što sam prošao šoping centrom i već na prvom spratu video zatvorene prodavnice, a i to što svaka novogradnja, iako na periferiji, ima puno lokala koji zvrje prazni; onda i činjenica da mi plaćamo istu cenu po kvadratu iznajmljenog poslovnog prostora i u Zagrebu i u Beogradu; pa i oglas na lepoj zgradi na periferiji o iznajmljivanju osam stotina kvadratnih metara poslovnog prostora i neizvestan odgovor na pitanje ko će se tamo smestiti, kao i to što sam pre neki dan posetio klijenta koji se bavi veoma ozbiljnim biznisom i koji je svoje poslovne prostorije smestio u novobeogradskim blokovima koristeći za njih prizemlja velikih zgrada…
Kad kažemo preduzetništvo, obično pod tim ne podrazumevamo velike kompanije, već mala preduzeća kojima ne treba preterano veliki prostor. Po definiciji, za preduzetništvo je važna kreativnost i preuzimanje rizika. Ali zašto svi misle da preduzetništvo treba da bude maloprodaja, prodavnica koju vode mama i tata (Amerikanci to zovu “mama’s & papa’s store”)? Zar niko nema nekakvu bolju ideju? Na kraju krajeva, zar te iste radnje nisu pod velikim pritiskom mega, super i hiper marketa? U tom smislu, ukazivanje na moguće tržišne niše, odnosno pružanje informacija šta može biti interesantno za rad je jedan od važnih aspekata onoga što država može da uradi za ljude koji imaju preduzetničku inicijativu. U protivnom, obično biva kao u poslovici – videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu. Pre dvadeset godina svi su gajili nutrije. Bio je to veoma unosan posao, za neke. Drugi nisu imali sreće u tom biznisu. Danas svi gaje nojeve. Kraj i jedne i druge priče je sličan.
Neki propadaju, neki ne
Veoma mali procenat ljudi je u osnovi preduzetnički orijentisan ili spreman na rizik, a još manji broj njih je kreativan. Onda se nameće pitanje da li nam je preduzetništvo uopšte potrebno. Naravno da jeste. To je sektor koji raste. U njemu je neko napredovao, a neko propao. Velika državna preduzeća su se gasila, došlo je do promene vlasničke strukture, gde je od malog preduzetnika postajao veliki. Istovremeno, propadanje nije bilo samo posledica svih događanja na našim prostorima, već je u njemu veliku ulogu imao i stadijum u životnom ciklusu kompanije – mnoge su bile u Ranoj birokratiji. Dobra energija preduzetnika nije uvek bila uspešno kanalisana, ali se kretala u napred. Mnoge sada uspešne firme su nastale u vreme reformi krajem osamdesetih godina prošlog veka, što nam govori o značaju promena u okruženju, ali i ukazuje na male niše gde se firme mogu smestiti. Čini mi se da nam sada treba novi talas preduzetništva – još malih firmi koje će svoj uspeh više bazirati na znanju i informacijama o potrebama na različitim tržištima. Na primer, pre neki dan sam bio u jednoj našoj firmi (call centru) koja radi za Nemačku i Švedsku, koristeći znanje jezika naše dece koja su u onim ludim vremenima bila izbegla tamo. I koristeći to znanje lepo zarađuju. Imamo i svetle primere nekih opština koje uspevaju da pokrenu privredu. Ali na pronalaženju prave efektivnosti treba raditi sistematski i nebirokratski. To je i izazov za državu koja se po definiciji ponaša birokratski. Deklarativno nam za papire za otvaranje nove firme treba sedam dana, što je često i tačno, a da bi novac stigao na žiro-račun treba tri ili četiri puta duže. Birokratija je i kada radiš, a nije te briga šta klijent misli o tebi. Da li se iko seća da reč službenik potiče od reči služiti? Tako dolazimo do pitanja suština ili forma? Formalno je OK, a da li je i suštinski? Preduzeće započinje svoj razvoj (brže ili sporije) pogodivši šta treba da radi i koristeći (više ili manje) profesionalno znanje osnivača, ali postavlja se pitanje koja menadžerska znanja on ima. Radeći godinama sa ovakvim firmama došao sam do zaključka da preduzetnici nemaju dovoljno znanja i pored toga što za sebe tvrde da su kreativni i pametni. Međutim, da bi firma napredovala najveću promenu treba da uradi prvi čovek i to na sebi samom. On je taj koji treba da se razvija i napreduje. Ako to ne želi, teško da će njegova firma igrati u prvoj ligi. No, dobar pokazatelj da se promene ipak dešavaju je ASEE seminar “Finansije za neekonomiste” za koji se stalno traže dopunski termini. U prilog tome govori i činjenica da je osnovano mnogo firmi koje se bave edukacijom, i da za sve ima posla – samo da preduzetnici to shvate.
Planiranje poslovnog prostora
Na kraju da se vratim na početak. Meni izgleda kao naučna fantastika da će preduzetnička firma iznajmiti lokal od osam stotina kvadratnih metara, uzimajući u obzir naše poimanje šta je prava stvar kojom treba da se bavimo, sa našim menadžerskim znanjem, raspoloživim informacijama i usmeravanjem države. Na svemu tome treba raditi, intenzivno i što pre. Onda ćemo valjda početi da razumemo da u zgradama treba praviti poslovne prostore i za male firme, a ne samo prodavnice.
