Intervju radila: Vesna Kovačević
Karijera Vladana Atanasijevića, direktora kompanije Hermes SoftLab Srbija, je inspirativan primer kako se predanim radom, otvorenošću za novo i konstantnim učenjem, za kratko vreme, a gospodin Atanasijević ovih dana proslavlja dvostruki jubilej – četrdeset godina života i petnaest godina rada, može prevaliti put od inženjera u državnoj firmi do GM-a u međunarodnoj IT kompaniji. Zamolili smo ga da svoje životno i poslovno iskustvo podeli sa čitaocima, uvereni da su uspesi kompanija koje je vodio i brojna priznanja u domenu IT-a koje su one dobijale u znatnoj meri plod njegovog umeća i ambicije.
Normalno je da uspeh stigne kao posledica rada, ali u našim okolnostima obaveze često “uzurpiraju” čitav život. Da li je i u vašem slučaju tako?
Od svoje dvadeset pete godine sam više nego opterećen poslom, tako da je za mene to postalo normalno stanje stvari. Teže ga podnosi moja supruga, koja redovno komentariše kako većina ljudi radi da bi živela, a ja živim da bih radio. Ali ja jednostavno ne mogu da pobegnem od želje i potrebe da, zajedno sa svojim saradnicima, budem među najboljima u poslu kojim se bavim.
Iskoristiti priliku
Da li je vaše pregalaštvo rezultat kućnog vaspitanja i karaktera ili su vas okolnosti naterale da budete takvi?
Ja sam od malena naučen da se borim za visoke ciljeve. Na nagovor brata sam upisao Vojno-tehnički fakultet u Zagrebu, koji je osamdesetih godina prošlo veka slovio za prestižnu školu u tadašnjoj SFRJ. Završio sam ga u rekordno kratkom roku. Jednostavno sam iskoristio izuzetno dobre uslove za rad i život i prionuo na učenje. Čovek mora da prepozna svoju priliku, ali i da dâ svoj maksimum da bi je iskoristio.
Nakon diplomiranja ste se zaposlili u preduzeću Zastava-namenski proizvodi kao programer, ali je vaš uspon u karijeri bio munjevit. Čega se danas rado sećate iz tog perioda?
Zaposlio sam se 1993. godine, a već naredne sam postao direktor Sektora za razvoj organizacije, informatike i standarda u Zastavi d.d. Kada sam 2001. godine otišao iz Zastave bilo je to sa mesta direktora za telekomunikacije, informatiku i medije.
Rado, čak sa izvesnom dozom nostalgije, sećam se “pionirskih” projekata koji su tada realizovani pod mojom upravom, kao što je bila poslovna primena videokonferensinga, prva realizovana u tadašnjoj SRJ, ili umrežavanje svih delova Zastave – projekat pod nazivom “Korporacijska mreža Zastava NET”. Činjenicu da je ovim prvi put obezbeđeno deljenje informacija u realnom vremenu unutar preduzeća, što je za mnoge bilo nezamislivo, doživeo sam ne samo kao benefit za preduzeće već i kao vlastitu satisfakciju za to što u to vreme gotovo da nisam imao vremena za privatni život.
Ipak ste odlučili da napustite “sigurnu državnu službu” i otisnete se u nesigurne vode privatnog biznisa. Vreme vam jeste dalo za pravo, ali da li ste u tom trenutku bili svesni svih rizika?
Moram da priznam da sam, kada sam 2001. osnovao Virtual Team, smatrao da je najbitnije imati hrabrosti za ovakav korak i nisam znao kolika je to odgovornost. Ali rizik sam donekle amortizovao time što sam istovremeno počeo da radim u CET-u kao consulting manager. Preko njih sam imao “link” ka Microsoftu i, prepoznajući da ćemo bar u oblasti IT-a morati da se priklonimo svetu, nastavio sam da učim i stručno usavršavam i ubrzo sam postao Microsoft Solution Framework Trainer, u tom trenutku prvi sa licencom u zemlji i jedan od svega 115 u svetu.
Sa druge strane, osmišljenom selekcijom kadrova, Virtual Team je stekao potencijal za prihvatanje svetski priznatih standarda u razvoju softvera.
Kada je postignut partnerski ugovor sa firmom Zaslon iz Ljubljane, koja je poslovala u sastavu Hermes SoftLaba, i kada smo postali Microsoft Certified Partner stvari su krenule svojim tokom. Uspeli smo i da razvijemo sopstvena softverska rešenja sa kojima smo se samostalno pojavili kod klijenata, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
Vreme je potvrdilo ispravnost moje odluke, ali uspeh nije stigao kao rezultat slučaja. Još kada sam osnivao Virtual Team imao sam jasnu viziju da kroz saradnju sa svetski poznatim i priznatim kompanijama dostignemo takav nivo kvaliteta u proizvodnji softverskih rešenja da ona budu konkurentna na svetskom tržištu. Na osnovu toga osmislili smo strategiju i svakodnevno radili u pravcu realizacije zacrtanog cilja. Ništa ne dolazi preko noći, pa je tako i nama bilo potrebno dve godine da stignemo do nivoa da samostalno razvijamo softver.
Pretpostavljam da su vam na tom putu značajan podsticaj predstavljala brojna visoka priznanja, svetska i domaća, za kvalitet i inovacije u IT sektoru…
Naravno. Ona su bila potvrda vrednosti našeg znanja i ideja u praksi. Prva međunarodna nagrada stigla je već 2003. godine, kada smo u konkurenciji od nekoliko hiljada partnera kompanije Microsoft osvojili srebrnu medalju za aplikaciju “Virtual True”, a onda smo godinu dana kasnije dobili prvu nagradu za aplikaciju “3P”, namenjenu efikasnijem upravljanju izdacima za službena putovanja. Priznanja su nam pokazala da smo u stanju da razvijemo kvalitetna softverska rešenja, ali na žalost, komercijalizacija tih rešenja nije bila tako uspešna…
Zajednička vizija
Da li je to razlog zbog kojeg ste se odlučili da u buduće u svet idete “preko Slovenije”, odnosno da Virtual Team pripojite Hermes SoftLabu?
Znate, kada sam 2003. krenuo u Nju Orleans da primim nagradu bio sam veoma ponosan i uveren da će nakon toga poslovi sami stizati do nas, ali sam ubrzo shvatio da stvari ne stoje tako. Kao mala firma mogli smo da dokažemo da umemo dobro da radimo svoj posao, ali da bismo u kontinuitetu obezbeđivali potreban kvalitet i držali korak sa Zapadom bio nam je neophodan novac, i to značajna i stalna ulaganja. Integracijom u Hermes SoftLab želeli smo da uspostavimo stabilne procese u razvoju softvera, a dobili smo ne samo to, već i njihovo višedecenijsko iskustvo pretočeno u dobru praksu i metodologiju.
Prerastanje Virtual Teama u Hermes SoftLab Srbija, osim toga, predstavljalo je i realizaciju naših planova da se mladim stručnjacima pruži prilika da započnu svoju karijeru u Srbiji, a opet u kompaniji koja posluje na globalnom nivou, sa najsavremenijim IT tehnologijama.
Osim toga, nije bez značaja ni činjenica da Hermes SoftLab, za razliku od većine srpskih IT firmi, 80 % prihoda ostvaruje od izvoza, pri čemu od ukupnog obima poslovanja preko 90 % ostaje u Kragujevcu. Samo u toku 2007. godine Hermes SoftLab Srbija je na tržište Evrope, Amerike i bivših jugoslovenskih republika izvezao softverska rešenja u vrednosti od čak 700.000 evra.
Koliko ste vi kao vlasnik i menadžer Virtual Teama mogli da sačuvate od svoje vizije nakon pripajanja Hermesu?
Prilikom pregovaranja o novoj organizacionoj formi jasno je precizirano da menadžment Virtual Teama dobro radi i da i dalje treba da vodi firmu. Tako sam ja postao generalni menadžer Hermes SoftLaba Srbija. Iako smo sada deo internacionalne kompanije koja zapošljava preko sedam stotina inženjera i ima promet od preko 36 miliona evra od razvoja softvera, mi u tom sistemu imamo jasne kompetencije. Hermes SoftLab kao kompanija ima jasne vizije, u kojima smo se i mi prepoznali, ali i konkretne planove kako da ih ostvari, u čemu i mi imamo bitnu ulogu.
Permanentna edukacija
Vi ste jedan od osnivača Srpske asocijacije menadžera, u dva navrata ste izabrani za “Menadžera godine”: jednom od strane Udruženja ekonomskih novinara kao najbolji među IT menadžerima i drugi put od strane Privredne komore Srbije. Kako je inženjeru informatike, specijalisti za razvoj softvera i podršku, pošlo za rukom da bude tako uspešan u upravljačkim poslovima? Da li je u pitanju “prirodni talenat” ili ste svoje osnovno obrazovanje ipak morali da dopunjavate znanjima iz oblasti menadžmenta?
Vođenje informatičkih projekata daje dobru osnovu za sistematičan pristup stvarima uopšte. Kao što se tek nakon obimne analize može definisati okvir za rad i odrediti na šta se u kojoj fazi razvoja treba fokusirati, tako je i u poslovanju uopšte suština u pravom fokusu na prave stvari. Ni u jednom, ni u drugom ne sme da bude improvizacije. Danas je vladajući stav da nisu bogate one firme koje imaju novac, već one čiji zaposleni imaju potrebna znanja. Ako od zaposlenih očekujete da se permanentno edukuju, onda pogotovo morate biti spremni da radite na sebi, da stičete ona znanja koja su vam potrebna da budete što bolji u obavljanju posla koji vam je poveren. Ja sam u tom cilju pohađao Finansije za neekonomiste na Adižes institutu, a 2006. sam završio i Školu menadžmenta na Bledu. Mislim da je, bez obzira čime se čovek bavio, uvek najisplativija investicija ona u vlastito znanje.
