Ne morate biti doktor psihologije, mag opštenja ili stručnjak za međuljudske odnose da biste zaključili da se nešto kardinalno promenilo u polju ljudske komunikacije. Izvesno je, naime, da se sve ređe družimo sa prijateljima, da polako prestajemo da obilazimo komšije, i da čak ni za rođenu decu nemamo dovoljno vremena. U društvenoj klimi koja, otvoreno ili ne, obavezuje na permanentno “igranje igara”, u atmosferi u kojoj se socijalizacija razume prevashodno kao oblik društvenog pretvaranja, čini se kao da su spontanost u odnosima i iskrena zainteresovanost za druge ljude, postali neka vrsta zaboravljene i čak arhaične prakse.
Umesto toga, na sceni su svojevrsno favorizovanje novih komunikativnih veština koje pretpostavljaju kalkulisano opštenje, obavezujuću površnost i pritvornost kao vrhunsko umeće. U postojećoj vladavini konkurentske logike, posebno kada je u pitanju komunikacija na poslu, pomenuti standardi još više dolaze do izražaja, budući da se druge osobe u krajnjem ishodu ne percipiraju kao cilj, već isključivo kao sredstvo uz koje ćemo lakše ostvariti svoje planove.
Paradoksalno je, međutim, da se uprkos ovakvim komunikativnim standardima, uspešnim “komunikatorima” danas smatraju upravo oni koji su u stanju da mimo svakog vidljivog interesa, zapodenu razgovor sa kolegama. Štaviše, brojni priručnici koji nude savete za uspešno pozicioniranje u okviru određenog tima, preporučuju vežbanje “ćaskanja” kao specifičnu komunikativnu veštinu, kojom se na duge staze mogu ostvariti značajni rezultati u pogledu građenja slike o sebi.
Smatra se naime, da neformalni, opušteni i naizgled neobavezni razgovori na poslu mogu biti delotvorniji od mnogih tzv. “velikih reči”. Najvažniji učinak “ćaskanja”, odnosi se na činjenicu da je to najlakši način da pokažete minimum pažnje prema ljudima sa kojima radite, i time učinite da se oni osećaju kao osobe vredne pažnje, zapamćivanja imena ili interesovanja za posao koji rade.
Stručnjaci smatraju da uspešni poslovni ljudi za svoj uspeh imaju delimično da zahvale ovoj veštini, sposobnosti da sa kolegama otvore pitanja koja se tiču njihovih izbora, dilema ili stavova. Najbolji komunikatori svakako se prepoznaju po prefinjenoj sposobnosti da slušaju sagovornike, a time i da postavljajući prava pitanja, podstaknu drugu osobu da još nešto kaže o sebi, svojim afinitetima ili planovima. Eksperti u ovoj veštini pamte datume rođenja dece, tipove kućnih ljubimaca ili imena klubova za koje ovi navijaju, kako bi pri sledećem susretu imali nedvosmislenu temu za razgovor.
Ali apartno od pomenutih saveta, koji su svi do jednog usmereni na što bolje društveno pozicioniranje, na ostavljanje “utiska”, odnosno na kalkulisano građenje slike o sebi, koja treba da se nametne drugima, ćaskanje je jedan od najboljih načina da se na radnom mestu opustite i da sa kolegama razmenite poglede, pažnju i reči o svakodnevnim, katkada čak i beznačajnim malim stvarima.
U tom procesu, gotovo neprimetno, ne samo da će se probuditi zaboravljena spontanost u komunikaciji, ne samo da ćete otkriti da je svet pun zanimljivih i dobronamernih ljudi sa kojima delite slična uverenja, već ćete na svet koji je počeo da liči na neku vrstu ljudske pustinje početi da gledate drugim očima.
A to je istovremeno još jedan od načina da nešto novo otkrijete o sebi i da u moru pragmatičnih veština koje nas okružuju, počnete da negujete sposobnost za empatiju i time svoje okruženje učinite plemenitijim, toplijim i kreativnijim prostorom za svaku vrstu saradnje sa drugima.
