Malo je reči među intelektualcima, a posebno među poslovnim svetom, koje izazivaju tako veliku pažnju i nose sa sobom tako veliku težinu, kao što je to slučaj sa globalizacijom.
Globalizacija je postala sastavni deo našeg svakodnevnog vokabulara i gotovo svi imaju utisak da znaju šta ona predstavlja i u najmanju ruku nisu ravnodušni prema njoj. A kako bi i bili ako se ima u vidu da je svetska ekonomija u 2006. završila svoj najprosperitetniji petogodišnji period od 1945. do danas, sa prosečnim rastom bruto društvenog proizvoda oko 4%. Međunarodna trgovina je dostigla fantastične razmere, sa rastom izvoza koji je dva puta veći od rasta globalnog bruto društvenog proizvoda za poslednjih deset godina. Globalna inflacija je umerena i iznosi oko 3%. Kombinacija ova tri parametra, potpomognuta još više kreativnim i liberalizovanim finansijskim tržištem, predstavlja svojevrsni fenomen koji globalizaciji dodatno daje na značaju.
Pa zaista, šta je globalizacija? Da li je ona dobra ili loša? Kuda nas ona vodi?
Ovo su samo neka od pitanja koja se otvaraju jedno za drugim, jer globalizacija nije koncept idealnog društva. Ona nije termin koji vrednosno karakteriše sadašnjost i budućnost čovečanstva. Globalizacija je, ni više ni manje nego – opis naše realnosti i trend kojim se svet razvija.
Odrednice i definicije
Naše višegodišnje proučavanje globalizacije (preko deset godina), nedvosmisleno ukazuje da dve reči suštinski određuju globalizaciju. To su integracije i međuzavisnost. Integrativni procesi su sve izraženiji i neprestano se razvijaju. Ovde se misli kako na regionalne integracije širom sveta, tako i na uspostavljanje regionalnih i globalnih okvira poslovanja i života uopšte. Ove integracije su se značajno ubrzale i dobile dodatno na značaju posle prestanka “hladnog rata”. Osim toga, svedoci smo stalnog jačanja međuzavisnosti između država i poslovnih subjekata. Prosto je nemoguće da se bilo šta značajnije dogodi u svetu a da se to ne odrazi na funkcionisanje kako poslovnih sistema i država, tako i veoma često na svakodnevni život običnih građana.
U tom smislu globalizacija bi se mogla jednostavno definisati, kao u jednoj studiji Fondacije braće Rokfeler sa kraja prošlog veka, kao ništa drugo do novi naziv za snažniju integraciju sveta i pojačanu međuzavisnost država u svetu intenzivnih i dramatičnih promena. Osim ove postoje i druge brojne definicije i sve se trude da daju sveobuhvatni opis ovog termina koji ima pretenzija da obeleži 21. vek. Naša istraživanja su nas dovela do jedne takođe interesantne, mada mora se priznati i pomalo glomazne, definicije. U njoj je globalizacija proces objedinjavanja ljudskih napora i aktivnosti u smeru ubrzanih societalnih integracija širom planete sa ciljem ujedinjenja celog sveta, podstaknutog nezapamćenim kretanjem ljudi, kapitala, tehnologija, informacija, ideja i kulturnih vrednosti, među državama i narodima, ali na način da se proces odvija pod teorijskim i praktičnim vođstvom evroatlantske elite i njenih institucija, mada niko ovaj proces ne uspeva da kontroliše u željenoj i potrebnoj meri. Ovde je možda još prigodno parafrazirati pokojnog prof. Sinišu Jankulova prema kom se globalizacija odvija na četiri paralelna nivoa: regionalnom, kontinentalnom, međukontinentalnom i planetarnom. Ujedno, smatrao je on, svaki od njih predstavlja način na koji se vrši adaptacija država, njenih građana i poslovnih sistema na eventualno buduće planetarno ujedinjenje, uspostavljanje globalnog upravljanja i na kraju, moguće, svetske vlade.
Ovo su samo neki od pristupa globalizaciji, ali na osnovu njih se ne može jasno odrediti vrednosna dimenzija globalizacije. Ovo sve je posebno otežano, jer je globalizacija hijerarhijski koncept svetskog poretka. Raslojavanja se vrše pre svega putem tehnologija i nivoa njene iskorišćenosti. Osim toga imamo i situaciju da je jedan od njenih glavnih generatora – ekonomija, a sve to zajedno jasno ukazuje ko predvodi globalizaciju i ko je na vrhu ove piramide moći savremenog sveta: SAD, EU, Rusija, Kina, itd.
Vrednosno neutralna
Veoma je važno biti svestan činjenice da globalizacija nije ni pozitivna ni negativna, već se kod nje može govoriti samo o pozitivnim i negativnim tendencijama razvoja. Evo samo nekih podataka UNDP-a koji treba da potvrde ovakav pristup i da ukažu u kojoj meri je globalizacija snažan proces: više od 1,5 triliona dolara dnevno razmeni se na svetskom tržištu novca; nivo stranih direktnih investicija kreće se oko cifre od 500 milijardi dolara godišnje; u svetu trenutno živi više od 140 miliona legalno registrovanih emigranata; broj turista je u stalnom porastu i kreće se do nivoa od 650 miliona godišnje; cena telefonskih razgovora je tako dramatično pala da je danas moguće putem interneta na relaciji SAD-Srbija razgovarati za nekoliko centi po minutu (na nivou cene lokalnog poziva u SAD) itd. Sa druge strane imamo veoma zabrinjavajuće činjenice koje ukazuju na neophodnu zabrinutost kada je u pitanju budućnost koju nam donosi globalizacija: razlika prosečnog nacionalnog dohotka po glavi stanovnika između najbogatije i najsiromašnije petine sveta je u stalnom porastu tokom dvadesetog veka i kreće se sa 1:30 u 1960. na 1:74 1997; dvesta najbogatijih ljudi u svetu je više nego udvostručilo svoje bogatstvo u poslednjih pet godina prošlog veka; industrijske zemlje drže 97% patenata u svetu; kriminal je postao globalna neman kroz čije ruke godišnje prođe 1,5 triliona dolara; a šta tek reći o globalnom terorizmu, globalnom zagrevanju, AIDS-u, SARS-u, ”Ptičjem gripu”…
Kada sve prethodno uzmemo u obzir, jasno je da se menadžeri današnjice suočavaju sa novim izazovima na koje treba optimalno odgovoriti i to što je moguće efikasnije. U isto vreme njihove odgovornosti i zadaci se neverovatnom brzinom usložnjavaju.
Udvostručeni zahtevi
Tokom devedesetih je postojala paradigma da treba izaći u susret potrebama da se zadovolje novi standardi u kvalitetu, ceni, odgovoriti potrebama potrošača i biti fleksibilan. Sada, kao dodatak svemu tome, ukoliko želimo da sa globalnim proizvodom postignemo rezultate na globalnom tržištu postoje dvostruki zahtevi, od toga da je potrebno imati uspostavljenu integrisanu globalnu kompaniju, do toga da treba biti osposobljen za adekvatno prilagođavanje lokalnim uslovima poslovanja. Novo tržišno okruženje u 21. veku je postavilo nove zahteve pred menadžere i njihova preduzeća. Ono je uticalo na to da dođe do zamene statično, hijerarhizovano i vertikalno organizovanih struktura na većini tržišta. Kompanije se moraju suočiti sa novim setom dinamizovanih promena poslovanja koje nameće globalizacija. Ovo novo okruženje je visoko fluidno, karakterisano visokim protokom ljudi, ideja, inovacija, tehnoloških sistema, procesa, finansijskih tržišta, i ekspertskih znanja. Među ključnim fenomenima sa kojima se kompanije susreću su: olakšan pristup otvorenim tržištima i samim tim dodatno pojačana konkurencija, visoki zahtevi potrošača, potreba za stalnim unapređenjem poslovanja, potreba za brzim i fleksibilnim donošenjem odluka, razvijene komunikacije i jaka logistika, nesmanjeni rast u tehnološkim inovacijama, velika važnost kvaliteta odnosa menadžmenta unutar kompanije, rast važnosti diversifikacije u poslovanja.
“Kraj početka”
Sve u svemu, globalizacija je tu, nezavisno od naših afiniteta. Ona utiče na našu sadašnjost i odlučujuće određuje našu budućnost, a sa sigurnošću možemo tvrditi da neće čekati na nas i neće praštati naša eventualna zakašnjenja. Po svemu sudeći, budućnost Srbije leži u eventualnoj uspešnosti njene ekonomije, a ne njene politike, svidelo se to nekome ili ne.
Možda bi za nas u ovom periodu globalizacije posebno bila zanimljiva Čerčilova misao izrečena posle bitke na El-Alameinu 1942. koja glasi: „Sada, ovo nije kraj. Ovo nije čak ni početak kraja. Ali to je, možda, kraj početka“. Ostaje nam samo nada da je velika većina nas na Čerčilovoj strani dok ovu njegovu misao čitamo, posebno ako imamo u vidu kako je Drugi svetski rat završen…
