Novi svet kapitala čiji su ugaoni kamenovi počeli da se pozicioniraju još 80-tih godina 20. veka, najavljen je naizgled nebitnim i privatnim projektom u kojem je Donald Tramp izgradio sada čuveni “Tadž Mahal”. Bio je to svojevrsni spomenik novom dobu koje će iznedriti i sasvim drugačiji komunikativni kôd, obavezujući za svet novog kapitala.
Čini se, naime, da je ovakva demonstracija moći na jedan sofisticiran način objavila svetu da je gotovo sa arkanskim praksama kontrakulture 60-tih i 70-tih godina 20. veka. Sa “Tadž Mahalom” bilo je jasno da svet nikada više neće biti isti i da je sve, u vremenu koje dolazi, podređeno logici razmetljivosti koja se temelji na transparenciji i strategiji vidljivosti. Time se uz pomoć medija, potpuno ogoljeno replicirala logika ekstravagancije karakteristična za svet post-viktorijanskih milionera. Demonstrativna funkcija javnosti koju su instrumentalizovali “novi gospodari”, najvidljivija na primeru kultnog časopisa “Vainty Fair”, koncipiranog da golica maštu sirotinje, čiji broj kao da nikada nije bio veći kako u Americi tako i u Engleskoj.
Od tog časa novac se pojavljuje kao ultimativni afrodizijak, ne samo u smislu da je poručivao kako su bogati seksi, već je implicite uspostavljao nove komunikativne standarde. Dovoljno je bilo zaviriti u neku korporaciju 80-tih i videti novu formu društvene stratifikacije. Mnogo obavezujućih osmeha, atmosfera hinjenog entuzijazma i prikrivenog podmetanja, uposlenici koji se ponašaju kao svita. Setite se samo filma “Wall Street” u kojem Majkl Daglas glumi Gordona Geka, beskrupuloznu ajkulu u svetu kalkulacija. Iako je reditelj Oliver Stoun imao nameru da replicira biblijsko upozorenje da je ljubav prema novcu uvođenje u samo predvorje katastrofe, samo korak od pakla i izvor svih zala, Gekov moto “Pohlepa je dobra”, obišao je svet.
Od tog časa svaki “gušter” u svetu berzanskih ili finansijskih “krokodila” od Njujorka do Londona i Tokija, ohrabren permisivnom logikom i pomenutim motom, samo je tražio način da uđe u taj do skora nedodirljivi “klub vladalaca svemira”. Novi komunikativni obrazac zapravo je stigao još 1982. godine, kada je mladi menadžment konsultant firme Mc.Kinsey&Co. Tomas J. Peters kao koautor potpisao knjigu “U potrazi za savršenstvom” (“In Search for Excellence”) i to upravo u nedelji kada je stopa nezaposlenosti u Americi dostigla svoju najvišu tačku još od 1930. godine. Time je na mala vrata uvedena “nova arkana” zvana “tajne biznisa”, koja je i pored svega poručivala da iako biznis može da se uči, samo pravi posvećenici znaju šta zapravo treba da se učini! Taj novi šamanizam ticao se ne samo preživljavanja, već jednog pomaljajućeg univerzuma potpuno ogoljene surovosti. Uspeh je postao kurentna roba, i svako ko je bio u dosluhu sa istim gledao je da na svaki način ne samo promoviše svoje postignuće, već da ga u isto vreme kapitalizuje.
Otrežnjenje je međutim stiglo nekoliko godina kasnije. Posle “Crnog utorka” oktobra 1987., kada je došlo do kraha njujorške berze, i socijalizam i kejsijanizam su proglašeni mrtvima, i novi turbo-kapitalizam stupio je na scenu, proglašavajući “privatizaciju” novom mantrom kapitalističkog sveta. U samo jednom danu, “mladi lavovi” dotadašnjeg entuzijastičnog poretka, ostali su bez prebijene pare i nova poruka obišla je svet. A ona je, za razliku od Gekove, bila prilično sumorna, jer je nedvosmisleno poručivala: “Niko više nije bezbedan!”
Iako savremeni svet još uvek oscilira između preporučene pohlepe i temeljne nesigurnosti koja nam duva za vrat, izgleda da smo, potpuno apsorbovani logikom interesa u njegovom turbo ospoljenju, prevideli sopstvenu krhkost, koja zapravo predstavlja univerzalno pogonsko gorivo kapitala.
