Virdžinija Vulf u svom delu “Orlando” ustvrdila je da odeća ima daleko važniji zadatak od toga da nas greje već da: “Ona menja naš pogled na svet, I to kako taj svet gleda na nas”. Ja bih bio prvi koji bi se složio sa našom narodnom izrekom po kojoj odeća ne čini čoveka da nisam sam sebe a bogami još češće druge uhvatio kako pri prvom susretu sa nekim odlučuju u koju kategoriju će ga smestiti baš na osnovu informacija koje su (mislili) da iščitavaju upravo na osnovu onoga što dotična osoba ima na sebi.
Trenutak u kome se nalazimo upravo jeste onaj u kome se uloga odeće i šire, svega onoga što čini celokupan imidž konkretne osobe, u kontekstu celine zvane neverbalne komunikacije preispituje dok se granice “slobode” u tumačenju istih pomeraju. Sa opštom demokratizacijom, gde se identitet premešta sa zajednice na pojedinca, sa restruktuiranjem i promenom zanimanja, pojavom novih oblika obavljanja delatnosti u poslovnom okruženju, internetom i svim promenama koje je on indukovao u savremenom biznisu, mobilnom komunikacijom i zamagljivanjem granica između privatnog I javnog u životu jedne osobe, normalno je i da se predstava imidža klasičnog poslovnog čoveka menja iz trenutka u trenutak.
Međutim, to ukidanje čvrstih pravila, ta demokratizacija koja individualitet postavlja kao noseći entitet savremenog društva upravo tog pojedinca kojem daje neograničenu slobodu za samorealizaciju i samodizajniranje dovodi u prilično nezavidnu situaciju – šta učiniti sa tolikom slobodom? Gde je granica između komoditeta i kreativnog samorealizovanja sa jedne strane i pristojnosti s druge? Koje linije ne smemo preći, a koje treba shvatiti samo kao sugestiju?
Da bi nam to bilo malo jasnije pre svega moramo se osvrnuti na imidž kao takav. Često smo skloni da ga simplifikujemo i sagledavamo samo kao prostu vizuelizaciju, nešto kao fotografiju ili sopstveni odraz u ogledalu koji smo uhvatili pre nego što smo zadovoljni sobom odlučno zakoračili u nove radne pobede. No, imidž je mnogo kompleksniji – on je, u stvari, naš neverbalni portret u koji ulazi sve ono što nas čini jedinstvenim a nisu artikulisane reči – znači i ipostacija, i gest, i mimika, i afektacija, pa sve do boje našeg glasa. I upravo potpuno poimanje onoga šta to zaista znači pretpostavka je za formiranje sopstvenog stila unutar neke grupe kojoj sem po svojim stečenim znanjima ne moramo uopšte da pripadamo, ako se podrazumeva da lični senzibilitet, estetske kriterijume i uopšte sve ono što volimo ili ne volimo, ne ostavimo kod kuće.
U teoriji imidža postoje tri veoma distinktivne grupe; tek razumevajući kako one funkcionišu i šta u smislu poruke koju u komunikacijskom smislu šalju možemo zaista krenuti dalje u gradnji sopstvenog stila.
Imidž podređen osobi
Prva grupa imidža podrazumeva one koji su u potpunosti podređeni konkretnoj osobi, koji je definišu na način na koji ona sama sebe vidi i u kome se ta osoba najlagodnije i najbolje oseća. U komunikacijskom smislu ona se smatra najboljom, jer pruža najviše konkretnih informacija i najviše “otkriva” o toj konkretnoj osobi. Međutim, ako je ono u čemu se najbolje osećamo i što nas najbolje definiše u privatnom smislu kombinacija džinsa i neformalne odeće teško da ćemo uspeti da se uklopimo u sredinu tradicionalno poslovnog okruženja.
Imidž maska
A kada se konkretna osoba nađe upravo u nekakvoj takvoj ili sličnoj situaciji ono za čime najčešće posegne je dijametralno suprotna grupa imidža, tzv. imidži maske, odnosno imidži koji različitim sredstvima potpuno sakrivaju ličnost i umesto nje pokušavaju da iskreiraju novu osobu za koju se pretpostavlja da će na najbolji način komunicirati sa ciljnom grupom kojoj se obraća. Najveći problem sa ovom grupom imidža je to što ona podrazumeva intervencije i instrumentalizaciju kako konkretne osobe tako i njenog okruženja, kao i apsolutnu kontrolu svih komunikacionih tokova. Tj. ova grupa imidža je nekakva vrsta kontinuirane teatarske predstave u kojoj je osoba koja ga nosi u funkciji postizanja određene reakcije u ciljnoj grupi sa kojom komunicira. Naravno da pojedinac, ma kako vešt bio u ovome, ne može kontrolisati sve vreme sve aspekte kako svog okruženja tako i svih delova svog imidža, jer ne zaboravimo da je on kompleksan skup vizuelnih i drugih znakova – zato je slika koju vidimo u ogledalu i kojom možemo biti oduševljeni, jer smo uspeli da se “maskiramo” u osobu za koju zamišljamo da najviše odgovara predstavi grupe sa kojom komuniciramo (najčešće se radi o tzv copy-paste postupku kada na sebe “prepišemo” nešto iz modnog magazina ili vizuelnog dela imidža osobe koja nam je neosporni autoritet), dok svi ostali delovi našeg privatnog dela ličnosti nastavljaju da žive svojim nezavisnim i autonomnim životom, što kod posmatrača izaziva upravo suprotan efekat od željenog, a to je da nas doživljava kao “lažnjak” umesto samouverene osobe sa stavom i autoritetom.
U našoj sredini se to manifestuje tzv. “overdressing” sindromom, tj. posezanjem za robnim markama i statusnim simbolima kao “sigurnim” sredstvima za samorealizovanje unutar željene grupe, dok je krajnji rezultat da se od konkretne osobe pravi neka vrsta lutke iz izloga taštine i pogrešno iščitanih ikoničnih znakova. Umesto autoriteta opšti efekat je arogancija i pretencioznost, a ciljna grupa se time samo animozira i neophodna distanca se bazira pre svega na nepostojanju osećaja za meru, pre nego na stručnosti konkretne osobe koja je samo logično interpolirana u njen konkretni imidž.
“Idealan” imidž
Na svu sreću postoji i treća grupa imidža, a koji bi trebalo da ističu jednu ili više poželjnih osobina koje konkretnu osobu kvalifikuju za određenu poziciju i određeno zanimanje. Fiksiranje tih osobina je možda najvažniji zadatak koji se stavlja pred datu osobu. Zašto? U trenutnoj konstelaciji opredmećenih pojavnih formi poslovnih imidža, na koje se, opet, u velikoj meri reflektuje i širok dijapazon današnjih zanimanja koja, pak, po svojoj prirodi imaju sasvim različit bon ton u sferi samodizajniranja – od konzervativno-poslovnog, preko poluformalnog i kreativno-formalnog do potpuno neformalnog – svaka grupa zanimanja, ako ne i svako ponaosob (a naročito ako se kroz sve prelama i položaj jedinke u hijerarhijskoj strukturi institucije o kojoj je reč) na kraju krajeva ima svoj idealni pojavni oblik, tj. “idealan” imidž. Kada se na pravi način ukrste najkarakterističnije stavke tog imidža i onog podređenog pojedincu dobijaju se najubedljivija izdanja.
Naime, zajednička ideja vodilja ove grupe imidža je da se u najvećoj mogućoj meri zadrži što veći broj komponenti imidža osobe koji su konkretno podređeni njoj, odnosno komponenti iz prve grupe imidža, a da se na njih nadogradi ono što se od dotične osobe na tom mestu i od njenog imidža očekuje. To može ići od preuzimanja sistema boja, preko izbora materijala, pa do integrisanja čitavih vizuelnih sekvenci. A ovo koliko god zvučalo jednostavno je, u stvari, najteže, jer pronaći pravu meru i odnos zahteva mnogo promišljanja i razmatranja što većeg broja pretpostavljenih situacija. No, ako se sve uradi kako treba efekat je onaj jedini mogući ispravan – a to je da na konkretnoj osobi ne primećujete ništa što ima na sebi, jer se sve logično uklapa u sliku, već vidite samo nju. A to je najvažnija karakteristika osoba za koje se kaže da poseduju sopstveni stil.