Tri osmice

0

Piše: Boris Vukić

Ne znam da li se na nekim uskostručnim a visokim školama još uvek uči da je ideju o podeli radnog dana na tri dela prvi postavio Deni Vera, francuski pisac iz prve polovine 17. veka? Ne znam da li u osnovnim školama i dalje uče da su 1. maja 1886. u Americi održane velike demonstracije sa jasnim ciljem – osam sati rada, osam sati odmora, osam sati sna?

A kako je danas?

Tri nule

Veliki je broj onih koji imaju „tri nule“, onih koji ne rade, ne odmaraju i ne spavaju. Postoje. Bilo ih je malo u ranom kapitalizmu, a kako kapitalizam sazreva, liberalizuje se, sve ih je više.

Veliki je broj onih koji rade deset i više sati, a od preostalih sati kradu da bi još nešto zaradili i preživljavali. Bilo ih je malo u ranom kapitalizmu, a kako kapitalizam sazreva, liberalizuje se, sve ih je više.

Paradoks nerada

Od ono malo srećnika koji imaju pravo na tri osmice veliki je broj onih koji to pravo ne koriste. Ne bih sad o tome zašto ne koriste pravo da se osam sati kulturno uzdižu i osam sati spavaju. Ali zašto ne koriste i pravo da osam sati rade?! Sad ih vi vidite u javnim, državnim i paradržavnim preduzećima, u preduzećima gde se plate još uvek dobijaju a ne zarađuju. Vode ih, korumpirane neradom, korumpirani menadžeri, a štite korumpirane sindikalne vođe. Njihovu neefikasnost plaćamo svi mi…

No, postoje oni koji pravo na osam sati rada ne koriste ni u privatnim firmama. I oni obavljaju privatne poslove i zadovoljavaju privatne potrebe u tih osam sati za koje su plaćeni da rade. Njihovu neefikasnost plaćaju njihove kolege i, o paradoksa, njihovi menadžeri…

Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.

Share.

About Author

Comments are closed.