Uprkos brojnim priručnicima namenjenim početnicima u menadžerskom univerzumu, mnogim internet sajtovima koji nude savete za samopomoć onima koje razdire sindrom “kalifa umesto kalifa”, fantazmima o lagodnosti menadžerskog posla, ili obećanom raju obeleženog izobiljem, namenjenom onima koji uspeju da postanu lideri, izvesna je stvar da je u svetu oštre konkurencije, takav poduhvat često neizvestan, jer samo mali broj zainteresovanih, blagovremeno nauči osnovne principe liderstva.
A oni su jednostavni.
Najpre, opšte je poznata istina da nema lidera bez sledbenika! Da biste postali lider, ma u kako maloj firmi radite, vrlo je važno da obezbedite podršku ljudi sa kojima sarađujete! To se, naravno, ne postiže laskanjem, a još manje ubeđivanjem drugih kako ste uvek i bez razlike u pravu, već upravo suprotno, otvorenošću i sposobnošću da priznate da ste pogrešili!
Uprkos tome što smo i mimo literature naučili da svet u kojem živimo možda i nije najbolji od svih mogućih svetova, te da je Hobsovo načelo o ratu svih protiv svih, na žalost, postalo univerzalno sredstvo komunikacije, ljudi od integriteta, a posebno oni koje krasi profesionalno i lično samopouzdanje, otvorena komunikacija i spremnost da u drugima ne vide samo takmace, sasvim prirodno će znati da svoje kolege pohvale za dobro obavljen posao ili za neko kreativno rešenje. Odati iskreno priznanje tuđem postignuću najbolji je pokazatelj da vam je prvi interes zajednički projekat, a ne lično napredovanje!
Pametan i uspešan čovek, a posebno lider, prepoznaje se i po tome što ume da izabere pametne i sposobne saradnike. Ali saradnici ne bi trebalo da budu dekor koji će popunjavati prazna mesta za vašim konferencijskim stolom. Oni postoje zato da biste ih, kad god je to moguće, pitali za mišljenje i time opravdali poziciju na koju su časno izabrani.
Uprkos činjenici da na našim prostorima još uvek vlada uverenje o “čvrstoj ruci” kao jedinom garantu uspeha, stvarno uspešan svet poslovanje organizuje po sasvim drugačijim principima. Umesto fantazma o burazerskom bubecanju u ramena i gazdi koji vedri oblači, uglavnom se zaposlenima obraćajući naredbama za koje očekuje da budu bespogovorno izvršene, moderan svet opstaje na onim komunikativnim principima koji pretpostavljaju ljubaznost, uvažavanje sagovornika i upotrebu reči “molim Vas”!
I bez obzira što poslovna stratifikacija pretpostavlja ostvarenje kalkulisanih ciljeva, strogo ispunjavanje poslovnih obaveza kao i podeljenu odgovornost, što uslovljava katkada stroge standarde komunikacije između menadžmenta i ostalih zaposlenih, ono što predstavlja dodatno gorivo uspešne saradnje, jeste i reč “hvala”, kojom se odaje ne samo priznanje za obavljen zadatak, već i pokazuje da primećujete prisustvo vrednih i tihih saradnika u svom timu.
Ipak, izgleda da je jedna od najvažnijih reči koja se može razmenjivati sa drugima, reč “MI”, ta zamenica, tako retko korišćena svuda gde se na pojam lidera gleda iz jedne arhaične i neproduktivne autokratske perspektive. Onaj ko blagovremeno shvati značenje reči MI i počne da je koristi bez zazora i panike da će time okrnjiti sopstvenu auru moći, pruža šansu timu, bez kojeg je moderno poslovanje nezamislivo.
Konačno, onaj ko je shvatio značenje i ulogu svih pomenutih važnih i pozitivnih reči u poslovnoj komunikaciji isto tako dobro će znati da je za stvarni uspeh zajedničkog projekta, a posebno za funkcionisanje tima na čijem je čelu, najmanje važna reč “JA”.
Zato pažljivo slušajte ljude sa kojima sarađujete. Tako ćete najlakše saznati da li pred sobom imate stvarnog ili pseudo lidera.
