Izlazak iz Go Go faze: Ko tu kome više treba?

0

Piše: Boris Vukić

„Uspešne preduzetničke (Go Go) kompanije više trebaju onima koji u njima rade nego onima koji su ih osnovali.“

U razvoju svakog preduzeća postoje dva ključna trenutka. Prvi je sam začetak kompanije, njeno rađenje, trenutak kada iz sanjarenja i maštanja ona izlazi u svet. Pretenciozno upotrebljavam reč kompanija jer je to tada samo novorođenče koje je na svet došlo u nekoj „garaži“ od embriona začetog u nečijoj glavi ili nečijim glavama. I sve, ama baš sve, kompanije ovog sveta su bile u toj „garaži“, neka kraće a neke duže. Neke pre nekoliko stotina godina, a neke se baš u ovom momentu rađaju. O tome šta im se sve tamo dešava i od čega zavisi da li će, sa jedne strane, tu ubrzo okončati svoj život ili će, pak, završiti na sasvim drugoj strani, u luksuznom mermernom zdanju ili tu negde između (gde nije tako loše), nekom drugom prilikom.  Ovaj put hajde da popričamo o drugom rađanju kompanije.

U Adižesovom pogledu na životni ciklus preduzeća to se naziva izlazak iz Go go faze. Da podsetim, Go go  faza je faza koju u početku karakteriše samouverenost, mnogo energije, žara, spremnosti na nove izazove. To je kompanija koja, ne samo da veruje da sve svoje postojeće i mnoge, mnoge buduće proizvode može prodavati svima koji žive širom sveta, već to zaista i pokušava. Da parafraziram:“Od kolevke pa do groba najlepše je Go Go doba“. Ali, odmah zatim sledi:“Blago onom koji ume Go Go doba da razume“. Usled nejasnih nadležnosti, nedovoljne kontrole troškova sve više i više na površinu isplivavaju problemi. Pojavljuju se i problemi u međusobnoj komunikaciji. I sve više se oseća duh nečega što se tako istinito naziva Osnivačeva zamka. (Upravljanje životnim ciklusima preduzeća, Isak Adižes, ASEE BOOK, Novi Sad, 2004. Jedna od knjiga koju obavezno treba  da pročita svako ko želi, hoće ili pak mora da bude deo top menadžmenta jedne organizacije, jeste Upravljanje životnim ciklusima preduzeća, Isaka Adižesa. Onima koji vode sopstvene kompanije trebalo bi, po mom skromnom mišljenju, usloviti pravo na potpis proverom poznavanja ove materije.)

Ko koga ima?

Onaj koji je sve pokrenuo sve češće i češće se pita ko tu koga ima. Ima li on, zaista, tu kompaniju ili ona sada ima njega. Ne pričam o novcu. On novac ima, ali ne može da ga potroši pa da je sazidao i najvelelepniju kuću i kupio najskuplja kola. Jer, on jednostavno nema vremena. Radi puno. Veliki deo toga  je morao sâm da radi kada je pokretao svoju kompaniju, ali sada oko sebe ima deset ili stotinu puta više ljudi nego što je bilo na početku! Donosi ne samo ključne odluke, zato što voli da se pita; ne retko – zato što njegovi saradnici vole da ga pitaju. U knjigama piše da on treba da prepusti ovlašćenja. U retkim, pak, piše i ono što on dobro zna, a to je da tim činom gubi kontrolu koju je do tada imao. Pred njim su vrata koja treba da otvori da bi zakoračio u besmrtnost i obezbedio da kompanija nastavi svoj život i kada njega više ne bude. Ali možda je još važnije da on taj trenutak, odlaska sa ovog sveta, što duže odloži. Površno gledano, ključ je u njegovim rukama. Tačnije, jedan (prvi) ključ zaista je kod njega i ukoliko on ne odluči da krene na put koji mi nazivamo put od Go go-a, kroz Adolescenciju, ka Top formi, svaka reč koja sledi nema smisla. Osnivač (ili osnivači) mora(ju) da odluči(e) da li će se kompanija roditi po drugi put; da li će to stvarno postati ozbiljna kompanija (kakvom je okruženje već doživljava, ali samo na osnovu rezultata koji su još uvek plod njegove „genijalnost“), koja ima jasnu misiju, politiku, nadležnosti, ovlašćenja, sistem nagrađivanja? Njegovo je pravo da ključ koji ima u rukama stavi u bravu. Njegovo je pravo i da odluči  da to nikada ne učini, ali sa saznanjem da ga tada, za razliku od njegove biološke dece, ovo njegovo „dete“ neće dugo nadživeti, jer se prema njemu ponašao kao posesivna majka koja je stvorila malog kretena koji ne može sam da brine o sebi.

Ako stavi ključ i pokuša da otključa vrata – tu je još jedna brava. Drugi ključ se nalazi u rukama njegovih prvih saradnika. Najčešće su to oni ljudi koje je upoznao još u „garaži“; koji su ga razumeli kada niko drugi nije; koji su sanjali njegove snove… On ih jednostavno voli; bili su uz njega kada je bilo najteže; spavali su zajedno u kolima na prvim poslovnim putovanjima. Sa njima je u poslednjih desetak godina proveo više vremena nego sa samim sobom. Prvoborci. Postali su kumovi, krstili jedni drugima decu. Ali, to danas nije kompanija u kojoj su oni nekada delili sendviče – sada svako od njih ide zasebno na ručak u luksuzne restorane, u luksuznim kolima, u luksuznim odelima.

Kako se prvoborci ponašaju?

Prvo ih uhvati sindrom „proći će to njega“. I onako je svakog ponedeljka dolazio sa novom idejom šta bi sve mogli novo da rade, kome i gde bi to sve mogli da prodaju. Ni pola od toga nisu uradili jer, ili nisu stigli ili ga je uhvatila nova „bubica“. Tako će ga proći i ova ideja da se po ceo božiji dan sastanči i raspravlja o kojekakvim planovima, podnose izveštaji, analizira šta se dešava na tržištu. Da pričaju o nekoj čudnoj reči koja počinje na „p“ a ne rade se o prodaji – o profitu. Jednog od njih je žena već nekoliko puta pitala da li su oni svi tamo retardirani kada toliko pričaju, a ne mogu ništa da se dogovore. Odnosno, dogovore se da će od sada sprovoditi ono što su se prošli put dogovorili da će sprovoditi. O dogovoru dogovorenog dogovora.
I ovo novo rađanje boli. Ne ide sve baš lako. Najčešće se u početku krši ono što je dogovoreno. Prokletstvo je što ovakvu reorganizaciju, po pravilu, prati pad prodaje, što stvara dodatnu nervozu. Zato što smo sada okrenuti ka unutra, ka sebi, manje energije nam preostaje da se borimo na tržištu. Sledi logičan zaključak: „Da smo ovako radili od početka nikada ne bismo napravili ovo što smo napravili“. Što je apsolutno tačno. Da su ovako radili na početku nikada od njih ne bi bilo ništa. Ako ovako nastave, pretvoriće se u ništa.
I ponekad prvi čovek odustane. Ali na kratko. Pa se ponovo vraća i dovodi neke nove ljude u ono što sve više počinje da liči na top menadžment. A to stvara dodatnu nervozu kod „prvoboraca“. Oni ne shvataju da ta kompanija više treba njima nego što treba njemu. Rešenje svih njegovih problema može biti da sve lepo proda. Ili da bira šta će da proda, a šta ne – pa da se jednim manjim delom zabavlja i da od nekretnina uzima rentu. Ili . . . Pa ionako u bankama, akcijama, „slamarici“ ima i za njega i za decu. A da se ista obraduju i ponovo upoznaju oca. Pa da se ponovo upozna sa ženom, mamom, tatom. Prijateljima.  Da putuje, da … Uspešne preduzetničke kompanije više trebaju onima koji u njima rade nego onima koji su ih osnovali

Priča sa srećnim krajem?

Ali za sve zaposlene imam jednu dobru vest. Velika većina osnivača ovo nikada neće uraditi. Zašto? Zato što nisu racionalni ljudi, jer da su racionalni oni nikada ne bi pokrenuli svoje kompanije. I zato što bi sve ovo doživeli kao poraz, a oni ne vole da gube.

I ima li ova priča srećan kraj? Da bih izbegao zamku da objašnjavam šta mislim kada kažem srećan, reći ću pravedan. Za onog  ko se najviše godinama i godinama trošio. On prvi bira. Pre ili kasnije izabraće pravi put. Ko hoće sa njim dobro je došao, ko neće . . .

I to je pravedno.

Share.

About Author

Comments are closed.