Hrišćanstvo i politika: Iznad globalizma i antiglobalizma

0

Piše: prof. dr Radovan Bigović

„Hrišćani se od ostalih ljudi ne razlikuju ni zemljom, ni jezikom, ni odevanjem. Ne žive u svojim posebnim gradovima, ne govore posebnim jezikom, ne vode neki posebno označen život… Oni žive u jelinskim i varvarskim gradovima, kako je svakome palo u deo, i u svom odevanju i hrani i ostalom životu sleduju lokalnim običajima, ali projavljuju poseban način života. Žive u otadžbinama svojim, ali kao prolaznici. Kao građani učestvuju u svemu, ali sve podnose kao stranci. Njima je svaka strana zemlje otadžbina i svaka otadžbina strana zemlje… Borave u telu ali ne žive po telu. Na zemlji provode dane ali im je življenje na nebu. Pokoravaju se postojećim zakonima, ali svojim životom prevazilaze zakone. Vole sve ljude, a svi ih gone… I prosto rečeno: što je duša u telu, to su hrišćani u svetu…“ (Poslanica Diognetu 5, spis iz II veka)

Tokom istorije hrišćanstvo se nalazilo pred dva, podjednako opasna, iskušenja: bekstvo od sveta i potčinjavanje svetu. Treći put je poznata antinomija: biti u svetu, a ne biti od sveta. U modernom sekularnom, postmodernom svetu i „društvu rizika“ biti hrišćanin skoro da znači ne baviti se politikom. Relativizam istine i etike i utemeljenje društvenog poretka  na temeljima koji nisu verski su ključ u za razumevanje savremene Evrope. Sve do kraja 16. veka mistični temelj autoriteta svake vlasti (crkvene i svetovne) bio je Bog. Moderna je, suprotstavljajući se hrišćanstvu, umesto Boga kao osnovu društvenog poretka postavila ljudsku prirodu. Iz toga je nastao sistem prirodnog prava (danas ljudska prava), prirodnog morala, prirodne vlasti (teorija društvenog ugovora), pa čak i prirodna religija. Savremena sekularna društva isključuju Boga kao subjekta društvenih i političkih procesa. Vera se potiskuje u „privatnu“ sferu ljudskih osećanja. Javni (sekularni, politički) život podrazumeva „emancipaciju“ politike, ekonomije, prava, obrazovanja, umetnosti od uticaja Crkve. Vera se suprotstavlja razumu, a duhovno materijalnom. Laičnost, sekularnost mnogi tumače čak i kao borbu protiv Crkve i religije uopšte ili pak kao njihovo proterivanje na margine društva. Crkvi se odriče svako pravo na političko delovanje. Danas i veliki broj hrišćana smatra da je to normalno jer je, zaboga, politika „prljava“ stvar i ne predstavlja ništa drugo do pohlepu za vlašću i novcem. Hrišćanska etika i politika, navodno, ne mogu zajedno.

U prvoj deceniji trećeg milenija u Evropi se sve više govori o tzv. „deprivatizaciji religije“ i obnovi hrišćanskih vrednosti u društvu. Načelo odvojenosti Crkve i države (svetovnost politike) sve manje podrazumeva borbu protiv Crkve i religije. Izuzetak su društva u tranziciji. Politika je „svetovna“ (ima svoju „autonomiju“) zato što se bavi problemima ovoga sveta, a ne zato što je nereligiozna ili anticrkvena. Hrišćani-laici koji se danas bave politikom i učestvuju aktivno u političkom životu ne znači da stvaraju „hrišćansku“ ili „teokratsku državu“. To znači da oni zajedno sa drugima nastoje da izgrađuju državu utemeljenu na pravdi i pravu, državu koja štiti ljudsko dostojanstvo i slobode, socijalnu pravdu, uzajamnu brigu, solidarnost i odgovornost.

Hrišćanski sekularizam

Pre modernog postojao je hrišćanski sekularizam. On se ogledao u činjenici da hrišćani svaki društveni i politički poredak smatraju relativnim i nesavršenim. To još uvek za njih nije Carstvo Božije. Hrišćani su ljudi koji žive u trajnoj napetosti između istorijskog angažovanja i nade u eshatološko dovršenje istorije, između fragmenta i punoće, između radikalnih i apsolutnih jevanđelskih vrednosti i njihovog uvek relativnog i ograničenog ostvarenja u životu zemaljskog grada. Ukinuti tu antinomiju nije moguće. Baviti se politikom u tom kontekstu prvenstveno znači demistifikovati državu i politiku, oduzimati im svaku apsolutnu, a pridavati samo uslovnu i relativnu, vrednost. „Sve“ je politika, ali politika nije „sve“. Hrišćani zajedno sa drugima treba da izgrađuju državu „za čoveka“ i u „službi čoveka“ i da stalno svedoče da je vlast moć služenja drugima a ne moć vladanja nad drugima. Za Crkvu je primarno da menja i preobražava svet, da preusmerava tok životnog kretanja, da spasava svet od smrti i ništavila, da ljude suočava sa „sasvim drugom perspektivom“, sa natpolitičkim i naddržavnim ciljevima i vrednostima.

Posmatrano sa istorijsko-sociološkog aspekta neangažovanje hrišćana u javnom i političkom životu značilo bi bekstvo od istorije i zatvaranje Crkve u neke „hrišćanske mikroambijente“ i prebacivanje odgovornosti za kvalitet života i sudbinu društva na druge, „manje savršene“ ljude i njihove političke programe. Sa druge strane svaki pokušaj izgradnje integralnog hrišćanskog društvenog poretka danas je nemoguć i predstavlja utopiju. Crkva sama ne može da normira javni i politički život, ali zajedno sa drugim verskim zajednicama i svim subjektima društva treba da stvara i omogućuje jednu čovečnu politiku.

Kako da se Crkva danas bavi politikom?

Dosadašnji modeli: državna Crkva, država protiv Crkve, političko delovanje Crkve preko tzv. hrišćanskih političkih partija i pokreta, izgledaju potrošeni i anahroni. Izgleda da nastupa vreme kada treba tragati za novim modelima Crkve i politike. Sada se nadziru tri nova modela. Prvi sociolozi nazivaju fundamentalistički model („antimoderna modernizacija“) isprepletenosti Crkve i politike, a drugi političko delovanje Crkve preko civilnog društva. Treći pravnici nazivaju model kooperativne odvojenosti. U prvom slučaju Crkva kao svoje saveznike na planu društvenog i političkog delovanja nalazi u desničarskim i konzervativnim strankama, nacionalističkim, pijetističkim i moralističkim pokretima čija je osnovna karakteristika panično negiranje svega što je moderno i savremeno i idolatrijski odnos prema prošlosti. Taj model je danas veoma izražen. On je za Crkvu veoma rizičan, jer u startu odbija sve one koji imaju drugačija politička uverenja, posebno mlade ljude koji žele da budu „in“ i „u trendu“. Opravdana borba Crkve protiv mnogih društvenih anomalija savremenog sveta ne znači da treba stvarati „koaliciju“ sa tim društvenim grupacijama. Od nje se očekuje da odgovara na izazove i probleme savremenog čoveka. Crkva treba da bude kritična prema svim jednostranostima i društvenoj patologiji levice i desnice. Ona je iznad „konzervativizma“ i „progresivizma“, „tradicionalizma“ i „modernizma“, „globalizma“ i „antiglobalizma“, ali istovremeno sa beskrajnom brigom i ljubavlju prema svakom čoveku, bez obzira na njegova politička ubeđenja. Crkva je „savremena“ samo kada funkcioniše na crkven način. Hrišćani su „moderni“ kada žive autentičnim hrišćanskim stilom života. Crkva treba uvek da ima na umu opšte dobro i celinu sveta, da je stalno prisutno-odsutna u svetu. Hrišćanstvo treba da bude svojevrsna „opozicija“ svakoj državi i političkom poretku, jer je ono tako i izvršilo najkorenitije političke promene u istoriji.

Share.

About Author

Comments are closed.