Piše: Irena Bulat, direktorka ASEE Srbija
Šta ne piše u ugovoru o radu jednog menadžera?
Jednu kompaniju, njene mogućnosti, sposobnosti, prostor na koji može da se razmahne, visine koje može da dosegne determinišu i definišu sposobnosti njenih zaposlenih. Ima li jednostavnije istine od činjenice da kompanija ne može biti bolja od ljudi koji u njoj rade. Koliko “naši” ljudi umeju, znaju, mogu toliko će “naša” kompanija i postići.
Privređujemo u uslovima u kojima se konkurentska prednost ne može bazirati ni na jednom tehnološkom procesu, opremi i/ili najboljoj mašini na svetu, jer sve ono što možemo kupiti ili izmisliti već sutra ili najkasnije prekosutra konkurent može iskopirati ili nabaviti i to u sledećoj naprednijoj verziji. Zar je tako teško poverovati iskreno u ideju da su jedni dugoročni oslonac konkurentske prednosti jedne kompanije ljudi, kao njen kritični resurs koji ne može biti kloniran? Osvrnite se po svom radnom mestu i razmislite da li kompanija u kojoj radite “poseduje” išta što konkurent nema ili ne može kupiti. Zar niste upravo vi jedini radni resurs koji se ne može reprodukovati u apsolutnoj identičnosti i uvesti u radni proces konkurentske kompanije?
Postoje oni koji ovu jednostavnu istinu shvataju, koji razumeju sve mogućnosti i obećanje veličine koje iza ovoga slede, ali i sve muke i nesigurnost rada sa ovako nestabilnim i nepredvidivim resursom. U ovom shvatanju je i prapočetak organizacionih delova koji se nazivaju “Ljudski resursi”; šta je drugo služba HR do grupa stručnih lica koja treba da olakšaju “posedovanje” i upravljanje ovim dragocenim resursom.
Naglašavam “da olakšaju”, odnosno da pomognu, da obrazuju, da asistiraju onima čiji posao je da upravljaju ovom kompanijskom dragocenošću, uz čiju nadležnost je dato da svoje rezultate postižu kroz rad i rezultate drugih ljudi. E ti, na čijim vizit kartama piše menadžer ili neka podvarijanta tog izraza (šef, rukovodilac, direktor – bilo operativni, izvršni ili samo vd predsednik…) svojim raspolaganjem vrednim resursom “naši ljudi” determinisaće visine koje kompanija može da dosegne.
Opis posla
Poseban kuriozitet je da u ugovoru o radu jednog menadžera obično ne piše ništa o ovom, za kompaniju vitalnom, zadatku kojim se oni bave na svom radom mestu. Možda se zato time i ne bave, već koječim i svačim, uglavnom operativom (divne li isprike). Velikim slovima će stajati sve o nadležnostima koji se tiču domena raspolaganja materijalnim resursima; mogu da pročitaju sve o svojim obavezama definisanja i realizacije inih planova, strategija…; mogu se naći i ovlašćenja sa sve detaljima i iznosima do kojih mogu pregovarati i samostalno potpisivati ugovore; biće sigurno i nadležnosti za neku proceduru. Ono što se ne može naći u ugovorima o radu, što ne piše ni malim slovima je ono što je prevashodni posao i zadatak svakog menadžera – da radi sa svojim ljudima, da ih obučava i uvodi u posao, da brine o njihovom razvoju i napredovanju, da ih izgrađuje da budu bolji od njega, da se dokaže kroz njihove uspehe. A upravo to što ne piše je prvi zadatak menadžera i dobre kompanije će znati da to stave do znanja svojim menadžerima i dobri menadžeri će znati šta im je činiti na svom poslu.
Upravljati ljudima i “vladati” poverenim resursom je veština koja se manifestuje kroz odluke koje o ljudima donose menadžeri. To koga će zaposliti, koga i kako obučavati, razvijati, koga promovisati, podržati, pa čak i to kome dati otkaz, koga odstraniti iz kruga “naši ljudi”, upravo su odluke koje definišu resurs o kojem sve vreme govorimo. Svaka od ovih oblasti je polje na kome se jedan menadžer svakodnevno nalazi, koristi različite alate i veštine, trudi se da odoli izazovima, da bude što bolji, svestan da ne može svakoga dana biti u najboljem izdanju, ali može “svakoga dana u svakom pogledu…”
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
