Uče­stvo­va­nje u vla­sniš­tvu – Zaš­to “da” iz ugla vla­sni­ka

Piše: Bo­ris Vu­kić, osni­vač i su­vla­snik
Na­me­ra ovog tek­sta ni­je da oma­lo­va­ži vi­še­go­diš­nji trud osni­va­ča ili­ti vla­sni­ka, ni­ti da ne­kog, ne daj Bo­že, u be­du ote­ra (ube­di). Tekst je pi­san sa na­me­rom da pod­stak­ne na raz­miš­lja­nje i pa­žlji­vo od­me­ra­va­nje i tra­že­nje od­go­vo­ra na pi­ta­nje da li uklju­či­va­ti me­na­dže­re u vla­sniš­tvo. Ne­ću tra­ži­ti od­go­vor na pi­ta­nje ka­ko, jer sma­tram da je to re­la­tiv­no la­ko ako se na pr­vo pi­ta­nje pro­na­đe do­volj­no raz­lo­ga za po­tvr­dan od­go­vor.
Pre­po­zna­tlji­vi­ji su i si­gur­no broj­ni­ji raz­lo­zi, i ra­ci­o­nal­ni i emo­tiv­ni, da bi se doš­lo do od­go­vo­ra „Ne”. I lak­še ih je na­ve­sti. I za­to ne­ću ni nji­ma da se ba­vim.
Pri­rod­no i ra­ci­o­nal­no
Haj­de da pre­po­zna­mo raz­lo­ge zaš­to uklju­či­ti me­na­dže­re u vla­sniš­tvo.
„Ne tra­žim ja od vas da pre­u­zme­te ri­zik! Ja sam ri­zik. Ri­zik je ako ja osta­jem sam”, re­kao je mu­dri Mi­loš Švarc (kon­sul­tant Cen­tra za raz­voj po­ro­dič­nih kom­pa­ni­ja ASEE, prim. Re­dak­ci­ja) ka­da je pre ne­ko­li­ko go­di­na po­čeo raz­go­vor sa užim kru­gom svo­jih sa­rad­ni­ka na te­mu nji­ho­vog uklju­či­va­nja u vla­sniš­tvo. Or­ga­ni­za­ci­ja po­sta­je sve ve­ća i kom­plek­sni­ja, kao i pro­me­ne oko nje. I pri­lič­no je ra­ci­o­nal­no raz­miš­lja­ti ka­ko još ne­ko­ga, ne ma ko­ga i sva­ko­ga, do­dat­no ve­za­ti i mo­ti­vi­sa­ti da upra­vlja pro­me­na­ma i u kom­pa­ni­ji i u okru­že­nju. Mi­slim na do­bre lju­de, po­sve­će­ne, na­rav­no spo­sob­ne, sa ko­ji­ma već go­di­na­ma de­li­te iste si­ste­me vred­no­sti. I zbog se­be i zbog kom­pa­ni­je i zbog bi­o­loš­kih na­sled­ni­ka…

Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.