Problematika procene kvaliteta tkanina od kojih je sačinjena odeća savremenog poslovnog muškarca i žene daleko je kompleksnija nego što to izgleda na prvi pogled; ove tkanine moraju da izdrže specifičnu eksploataciju (u nošenju pojačana izloženost gužvanju, uvrtanju niti i istezanju), a da pri tome i dalje zadrže “dostojanstven” izgled i savršeno podrže status i rang nosioca… Nekada, dok je bilo potrebno da poslovna uniforma zadovolji samo klasični koncept poslovnog okruženja, tj. da zadovolji potrebe nosioca u predvidivom poslovnom okruženju sa jasno definisanim pravilima, ovo je na neki način bilo lako – klasično poslovno odelo ili ženski kostim izrađivani su od vune, dok su košulje i bluze izrađivane od pamuka, eventualno od svile, ako se radilo o damama. Za sve prilike koje su se dešavale izvan vremenski definisanog tradicionalnog radnog vremena postojale su, opet, nove jasno definisane smernice – znalo se kada se i šta se oblači za koktel, a šta za svečanu večeru i koji su materijali za to namenjeni – opet se radilo o vuni za gospodu, a damama se dopuštalo da “iskorače” u svilu.
Sa usložnjavanjem i preklapanjem različitih aspekata angažovanja savremenog poslovnog čoveka, sa zamagljivanjem granica između privatnog i javnog, sa redefinisanjem klasičnog poslovnog stila i pojavom sasvim novih obrazaca dozvoljenih koncepata oblačenja u poslovnom okruženju, uz stalnu tendenciju ka personalizaciji stila, neminovno je usledilo i potpuno novo poimanje materijala koji su dozvoljeni u poslovnoj odeći.
I forma i suština
Tako “osvojena” sloboda je sa jedne strane pružila mogućnost da svaki pojedinac krene u samodizajniranje, koje je mnogo više podređeno njegovoj ličnosti, ali isto tako, kao i svaka demokratija, mnogo više prostora ostavlja za moguću zloupotrebu. U ovom slučaju lošem ukusu i problematičnim izborima, pre svega. Da bi se smanjila mogućnost pravljenja ovih grešaka, proizvođači tkanina sve više se trude da određene osobine tkanina načinjenih od jednog materijala prenesu u druge. To znači da danas imamo vunene tkanine koje se u određenim segmentima ponašaju kao pamučne ili obrnuto. Na ovaj način se pokušava povećati komfor i osećaj prijatnosti kod nosioca. Tako i dalje može da se održi forma, a pojedinac više nema opravdanje da, pozivajući se na efikasnost u izvršavanju zadataka, prenebregne etiku poslovnog oblačenja i potpuno privatizuje ovu, ipak javnu, sferu svoje ličnosti.
U početku beše…
Na početku priče o odevanju bila je životinjska koža i ma koliko civilizacijski odmakli od ovih početaka, krzno i koža su stalno prisutni u ljudskoj odeći i njihovo različito poreklo svrstava ih u najvidljivije elemente statusnog prestiža. I koliko god da svi argumenti govore u prilog tome da je krzno plemenitih životinja upotrebljeno za pravljenje odeće dobijeno na etički vrlo diskutabilne načine ono i danas predstavlja očigledan statusni simbol.
No, čak i da je na tom početku bio samo smokvin list ili suknja od palminog lišća, nije važno – danas smo svedoci činjenice da se za izradu tkanina od kojih se pravi odeća koriste vlakna čiji nazivi više liče na jezičke kalambure nego na nešto tako bezazleno kao obična nit materijala. Oni koji imaju smisla za humor (obojen sarkazmom) mogli bi da se do mile volje zabavljaju citirajući nazive materijala koje stavljaju tik uz svoju kožu.
Najrečitija vuna
Tkanina je esencijalno važan element odeće. Ona određuje koliko će nam biti toplo kada je na sebe odenemo, definiše koliko nam komfora pruža njeno nošenje, uslovljava način na koji se može krojiti i, u najvećoj meri (sa uloženim radom i složenošću potrebnom za izvođenje odeće koju čini) određuje cenu odevnog predmeta.
Mnogo više nego boja ili dizajn, materijal od koga je načinjen određeni odevni predmet govori o tome za koji deo dana, aktivnost ili godišnje doba je on namenjen. U vizuelnim porukama koje odeća šalje tkanina, odnosno materijal od koga je odeća načinjena, možda su najintenzivnije one koje odašilje besprekorna vunena tkanina. Uz jasnu i oštro definisanu siluetu, kamen temeljac za izradu klasičnog poslovnog odela, ona nedvosmislenu poručuje da onaj ko je nosi sebe smatra gospodarem situacije. S druge strane, meki džemper od angore šalje mnogo senzualniju poruku.
Tehnologija u službi stylinga
U današnjem svetu brzih komunikacija i putovanja poseban izazov za svakog poslovnog čoveka ili ženu je da, pored putnika samog, i odeća koja treba da ga isprati u svim situacijama koje ga očekuju na odredištu, bude u što besprekornijem stanju. Drugim rečima, od odeće savremenog poslovnog čoveka očekuje se da prevaljuje velike distance i u svakom trenutku izgleda besprekorno.
Proizvođači tkanina morali su odmah da reaguju na ovaj izazov. Stoga su novi vuneni materijali tretirani specijalnim metodama otporni na gužvanje i sve su novije i kompleksnije mešavine prirodnih i vlakana veštačkog porekla. Danas je gotovo nemoguće naći trikotažni komad koji nije načinjen od mešavine vune i sintetike, upravo iz razloga da se smanji (ili potpuno ukloni) gužvanje i eliminiše istezanje. Upravo uvođenjem ovakvih tehnoloških inovacija postignuto je da i posle višesatnog putovanja na krajnju destinaciju stignete u odeći koja je u besprekornijem stanju od vas samih. S druge strane, ako za put odaberete delikatnu svilu ili lan, na krajnjoj destinaciji možete se pojaviti u formi koja neodoljivo podseća na sadržaj korpe za pranje/peglanje.
Dakle, u tkaninama koje su predviđene za nošenje u svim sezonama, kao što je tzv. all round year vuna ili kvalitetnija kompaktnija trikotaža možete bez brige da krenete na put oko sveta.
Jedna mala opservacija
Uvođenje likre i elastina verovatno je jedna od najvećih tehnoloških inovacija u proizvodnji tkanina. Njihova neverovatna osobina je da “pomognu” odevnom predmetu koji je načinjen od tkanina mešovitog porekla u kojem su ova dva vlakna prisutna u manje od deset procenata – kod ovih odevnih predmeta rastegljivost tkanine je povećana do neverovatnih granica (da bi se kada se naprezanje završi trenutno vratile u početnu formu bez deformacija), načini na koji odeća koriguje figuru mnogostruko su povećani, a o tome da se upotrebom ovih vlakana dobijaju mnogo lakše tkanine veće propustljivosti (bolje “dišu”) da i ne govorimo… Međutim, ako je odeća načinjena na primer SAMO od likre dobijamo odevni proizvod vrlo dubiozne estetike i nešto što nikako nije kompatibilno sa stilom primerenim jednoj osobi koja ima pretenzije da je ozbiljno shvate u iole razvijenijem poslovnom okruženju. A iz meni potpuno nepoznatih razloga, pojedine ovdašnje dame, čak i onda kada zauzimaju ozbiljne pozicije u hijerarhiji biznisa, smatraju da mogu bez ikakvih konsekvenci da nose upravo ovakve komade. Ovaj primer spada u grupu onih koji dokazuju da čak i nešto što je prihvaćeno kao standard u nekoj sredini ne mora da bude dobro (naprotiv), ako pojedinci iz te i takve sredine imaju želju da ravnopravno komuniciraju sa subjektima izvan svog neposrednog okruženja.
Kriterijumi kvaliteta tkanine
One osobine na osnovu kojih ćete u svakom trenutku procenjivati određeni komad odeće kada se odlučujete da ga uvrstite u svoju garderobu, a tiče se tkanine od koje je on načinjen, jesu:
Propustljivost, odnosno način kako neka tkanina “diše”, odnosi se na sposobnost date tkanine da oslobodi naše telo viška toplote. Tkanine razređenog tkanja, labavo tkane, kotiraju se izuzetno visoko na osnovu ovog kriterijuma (recimo upravo zbog ove svoje osobine lan je izuzetno prijatan za nošenje u toku letnjih meseci). Sa druge strane, sa ovog aspekta tkanine zbijenijeg i gušćeg tkanja su mnogo niže kotirane. Ako se tkanina dodatno tretira preparatima ne bi li joj se povećala rezistencija na vodu (npr. teflonom) propustljivost se dodatno umanjuje. Pravilo je – veća vodootpornost manja termalna propustljivost.
Postojanost boje je ukratko parametar čiji kvalitet zavisi od veštine i etike proizvođača; njegov kvalitet je nemoguće proceniti sve dok se određeni odevni predmet ne upotrebljava u dužem vremenskom intervalu. Čak i kada se na deklaraciji striktno određuje hemijsko čišćenje kao način održavanja niko vam ne garantuje da prilikom procesa neće doći do puštanja boje. Ovo se naročito odnosi na tkanine tamnijih tonova koje u kontaktu sa vlagom i kiselinom (znoj) kada se pošalju na čišćenje sa istoga budu vraćeni nekoliko tonova svetliji (i za još koji valer svetliji na onim delovima gde je znoj delovao). Zato je proizvođač, njegov renome i potvrđeni kvalitet, direktna preporuka da se ovakve situacije izbegnu. Isto važi i za odeću koja je deklarisana na pranje. Naročito je opasno ako boje nisu pravilno fiksirane na onim tkaninama na kojima se nalazi više njih istovremeno – pored ispranog izgleda ovde postoji opasnost da se u toku pranja u kojem se boje ispuštaju iste uvuku u tkaninu dajući joj izgled krpe. Zato je veoma važno dobro pročitati uputstvo za održavanje, jer se tkanine bojene naknadno obično moraju prati na mnogo nižim temperaturama.
Pad tkanine je pojam kojim se označava način na koji se određena tkanina treba krojiti i strukturirati u odevni predmet da na najbolji način stoji na figuri.
“Na dodir” je termin kojim definišemo osećaj koji određena tkanina ostavlja kada se preko nje pređe rukom. Glatkoća ili robusnost neke tkanine u najvećoj meri zavise od vlakna od kojeg je načinjena kao i načina na koji je to vlakno upotrebljeno i vrsti tkanja.
“Memorija tkanine” odnosi se na sposobnost nekih materijala da se vrate u prvobitno stanje posle gužvanja ili istezanja. Danas postoje materijali koji specijalnom doradom (ili dodavanjem vlakana poput likre ili elastina) mogu i posle izuzetne deformacije da se “sete” kakvo su mesto u strukturi zauzimali elementi i da se na taj način “regenerišu”.
Kvalitet brušenosti – određeni materijali kao somot ili pliš napravljeni su tako da se vlakana koja se nalaze na površini seku na specijalan način (dok je recimo, površina frotirske tkanine napravljena od nesečenih) – u suštini parametar koji određuje viši kvalitet odnosi se na kompaktnost vlakana na površini – što je ona veća tkanina je kvalitetnija.
