Srpskom poslovnom okruženju verovatno najveći problem predstavlja obuća. Naime, iako po nekim istraživanjima spadamo u sredine gde vizuelna analiza osoba sa kojima se susrećemo kreće odozdo na gore (“Šta on misli ko je, još mu se blato na opancima nije osušilo?”), za razliku od sredina u kojima vas pri prvom susretu fiksiraju pogledom pravo u oči (npr. Amerikanci), potpuni diletantizam u pitanjima stila i adekvatnog izbora manifestuje se upravo onim što stavljamo na naša stopala.
Istina je da nas današnji tempo života dovodi u situaciju da smo prinuđeni da u obući “za posao” provodimo mnogo više od onih deklarativnih osam sati određenih za te aktivnosti u “prezrenom socijalizmu”, pa je stoga udobnost za korisnika više nego krucijalna, ali… Trendovi koji nam se sugerišu preko uzora koji, gle čuda, obično nemaju nikakve veze sa ozbiljnim biznisom (najčešće se radi o nekoj sportskoj ikoni koja uz pažljivo razbarušenu kosu, mangupski osmeh i napadan nakit, samouvereno uz klasično poslovno odelo nosi sportsku patiku, sa pedigreom, doduše, i samim tim preskupu), ipak su nešto u domenu vica. Greška! To je Advertising, ne realnost.
(I da, ko nije do sada pogodio, ovaj segment namenjen je muškarcima, ali bilo bi lepo da ga pogledaju i dame ne bi li pomogle “goroj polovini čovečanstva” da se bolje snađe u ovoj zamršenoj problematici.)
Vizuelna agresija
Glavna greška koju muškarac u poslovnom okruženju pravi, a sve trudeći se da pokaže (i dokaže) posedovanje veština potrebnih za građenje sopstvenog stila, jeste izbor cipela koje su “u trendu”. S obzirom da je, manje više, izbor boja sužen na najklasičniju paletu (čitaj: crno i braon), metodom osmatranja i preuzimanja “plemenskih obeležja” (omiljeni copy-paste metod u nas) nailaze talasi u kojima je ničim izazvano dozvoljen samo jedan tip cipela (ili tačnije – forme cipela), obično tako agresivan i u svakom smislu pogrešan da kada se nađete oči u oči sa primerkom koji ih je veselo nazuo vi , u stvari, i ne gledate sagovornika u oči, već u njegovu obuću, iskreno se nadajući da nosilac ima potpunu kontrolu nad njima i da će se sve zadržati samo na vizuelnoj agresiji, a da do fizičkog susreta sa dotičnim objektima neće doći…
Naravno da u ovom trenutku imam na umu evropski dress code, jer američki pragmatizam i konformizam u ovom domenu neću uzimati u obzir (mada čak i tamo, u iole ozbiljnijim biznis krugovima ova oblast je rigidno regulisana). Takvu vrstu estetskog luksuza sebi može da dozvoli samo neko čija arogancija ima debelo zaleđe u jednoj od najjačih ekonomija na svetu. Ali i u tom slučaju radi se o nedostatku lepih manira i lošem vaspitanju.
Elem, posle terora cipela sa četvrtastim vrhom, koje su obeležile modne poslovne trendove za muškarce u poslednjim godinama dvadesetog veka, kada je svaki balkanski džentlmen u strogom poslovnom odelu sebe na ovaj način neminovno pretvarao u daljeg rođaka Paje Patka, usledio je teror “šimika”. One imaju tu neobičnu osobinu da vizuelno produžavaju stopalo i pokazuju njegov oblik bez milosti (ništa strašnije od obuće uske forme na širokom stopalu). A tek kada se iskombinuju sa užom formom odela! Ukupan utisak je prilično makroovski, zar ne? Naročito ako ste izrazito niski ili izrazito visoki, a usput vam ni forma nije idealna.
Kao Šanel kostim
Poslovna estetika dozvoljava samo jednu formu obuće – klasičnu. U krajnjoj liniji ona je najbliža prirodnom obliku stopala, dovoljno je nenametljiva i neutralna u formi da može da vas isprati u svakoj aktivnosti, osim u onim krajnje svečanim kao što je zabava za koju se zna da je tzv. Black Tie (ali na to ćemo se osvrnuti kasnije u tekstu). Izabravši dobru klasičnu cipelu njen nosilac se na ovaj način deklariše kao ozbiljan igrač i neko ko u tom okruženju misli da provede duže vremena. Klasična poslovna cipela je crna i na pertlanje. Postoji nekoliko tipova ovih cipela i za poznavaoce detalji koji ih razlikuju govore mnogo više o onom ko ih je nazuo nego bilo koja titula kojom se diči.
Najvažnija razlika između “formalnih” i “manje formalnih” poslovnih cipela je način na koji su na licu cipele fiksirani delovi na kojima su rupice za pertle. Tako razlikujemo dva tipa cipela: one sa zatvorenim delovima i one sa otvorenim delovima na kojima se nalaze rupice. Naravno da je prvi tip cipele zauzeo ono mesto u muškoj poslovnoj garderobi koje u ženskoj zauzima klasičan Šanel kostim. U slučaju ovih cipela, delovi na kojima se nalaze rupice za pertle ušivaju se ISPOD prednjeg dela lica cipele i na taj način zatvaraju jezik koji se nalazi ispod (koji se kroji nezavisno). One su za nijansu “formalnije” od bilo kog drugog tipa poslovnih cipela iz razloga što u njima stopalo izgleda elegantnije. A najformalnije od ovog tipa cipela (samim tim i najelegantnije od svih poslovnih cipela) su tzv. “Oksford” cipele čija je geneza vezana za osamnaesti vek. Preci su im tradicionalne škotske cipele i inicijalno su bile namenjene damama. Danas se cipela ovog tipa, napravljena po meri (zajedno sa odgovarajućim odelima), u britanskoj prestonici smatra vrhunskim statusnim simbolom unutar sveta ozbiljnog biznisa.
“Sporstskija” (ili za delić manje formalna) cipela, mnogo bliža škotskim korenima, naziva se brog. Od Oksford cipela se pre svega razlikuje po perforaciji (kod nas tehnika poznata kao zumbanje). U tom smislu one su pojavno robusnije i vizuelno agresivnije.
