Jesu li uspešni menadžeri i srećni ljudi? Pitanje preozbiljno i za formu koju koristim i za onoga ko pokušava da odgovori na njega. Jer, prva opasnost je da se uđe u komplikovanu raspravu o tome šta je sreća; druga, da se suviše pojednostavi nešto na šta ljudi u nekim drugim razvijenijim društvima troše i puno vremena i puno novca – pokušaj da se napravi ravnoteža između poslovnog i privatnog života.
Na domaćem terenu ovo je ili tabu tema ili smo skloni da, pojednostavljujući stvari, stavimo znak jednakosti između poslovnog uspeha i lične sreće i kažemo da su svi uspešni ljudi i srećni ljudi. (Istina, ovaj drugi neubedljiv razlog sam izmislio samo da ne bih bio isključiv).
Učenje na primerima
Rizikujući da zvučim patetično, a braneći se promišljanjem da procena stepena patetičnosti zavisi od onoga ko čita a ne od onoga ko piše, navodim sledeća dva primera.
Primer prvi
Znaš kada sam shvatio koliko sam promašio? Onog trenutka kada mi je moja devetogodišnja devojčica, dok se avion spuštao blizu jednog od egzotičnih svetskih letovališta, postavila pitanje: “Tata, da li ti znaš da plivaš?”
Primer drugi
Sad kad su klinci otišli i od svih naših veza kao najčvršća ostala ona kojom su povezani na moju kredinu karticu, sve češće se pitam: “Gde sam tu bio ja?”
Životni krugovi
Nakon posmatranja, čitanja i razmišljanja slobodan sam da odgovor na pitanje o sreći poslovnih ljudi tražim između tri kruga. Jedan ćemo zvati POSAO, drugi je PORODICA i treći je JA. (U literaturi se spominje i četvrti – DRUŠTVO, ali ja ga u svom promišljanju/neznanju nisam video, ili sam ga video kao deo prethodnih krugova.)
Najveći broj uspešnih ljudi pokriva dva kruga: POSAO i JA. Taj presek se “naučnostručno” naziva “Tata, da li ti znaš da plivaš?“. U životu, matematički gledano, to nije ni presek ni unija, već jedan skup. Krugovi se preklapaju: POSAO to sam JA, JA sam moj POSAO. Opsednuti poslom, poslovnim uspehom i svim što ide uz to ljudi ispunjavaju i sopstvene potrebe. U lov se ide i zato što se voli i zato što je to deo posla. U pevačka ili sportska društva se učlanjuje (i pozivi raduju) i da bi se zadovoljila vlastita znatiželja, ali i zato što je to deo posla i važno je biti viđen. Na degustacije dobrih vina i kvalitetnih sireva se ide i zato što su ukusni i zato što je to deo posla. Putuje se i zato što je lepo videti beli svet i zato što je to deo posla. Ostvariti dobre poslovne rezultate je dobro za posao, a dobro je i za sujetu… O trećem krugu, pogotovo u patrijarhalnom okruženju, ima ko da brine. A taj ionako nigde neće pobeći. (Izvinjavam se što ovom prilikom ne vodim računa o rodnoj ravnopravnosti i ne spominjem uspešne žene, ali po onom što ja znam iza svake uspešne žene stoji muškarac, te smatram da su stvari iste. O sreći nisam pričao.)
Sledeći, manji broj uspešnih ljudi pokriva krugove POSAO i PORODICA. Taj presek se naziva “A gde sam tu ja?”. Ukratko, ljudi se raduju uspehu svojih kompanija i uspehu svoje dece, ali se više i ne sećaju kada su otišli sa prijateljima na košarku, kada su poslednji put u kafani poručili “Ej Lili, Lili pače moja malo”… a vremenom su sahranili i zaboravili i neke svoje snove iz mladosti.
Treći presek je “O ovome ne pričam”. Sâm njegov naziv sve objašnjava. Provokaciju za ova razmišljanja dobio sam iz sveta biznisa.
“O ovome pričam”
Problem je u tome što poslovni ljudi što su više u prva dva kruga sve su dalje od trećeg. A što mu budu dalje on će im vremenom sve više i više nedostajati. Sete se oni njega s vremena na vreme, duboko uzdahnu, protresu glavom da oteraju te misli i idu dalje. I treba da im se posreći da budu srećni. (U prijateljskom engleskom postoje termini lucky koji prevodimo sa “imati sreće” i happy – “biti srećan”, te ja htedoh da kažem da treba da budu lucky da im se pruži šansa da budu happy).
Srećni i uspešni poslovni ljudi uživaju u sva tri kruga. Ne balansiraju između njih, već ih žive; posvećuju vreme i pažnju i svom poslu i svojoj porodici, ne zaboravljajući na sebe. “O ovome pričam”.
A kao zaključak navešću citat iz knjige „Idealan menadžer“ dr Isaka Adižesa: “Najbolje stvari u životu ponekad se otkriju u njihovom odsustvu. Ne znate vrednost ljubavi dok je ne izgubite, ne shvatate vrednost zdravlja dok se ne razbolite. Ne znate vrednost demokratije dok ne živite u diktatorskom režimu.”
