Piše: Snežana Moldovan Milošević
Šešir je arhitektura u malom: trodimenzionalan je, skulpturalan i pruža neograničene mogućnosti za izražavanje umetničke crte. Rukovođena ovom maksimom, arhitekta Jelena Ercegovac-Todorović nastavila je porodičnu tradiciju započetu 1927. godine, i danas, paralelno sa projektovanjem zgrada, izrađuje najfinije šešire za dame od stila, baš kao što je to u predratnom Beogradu radila njena baka.
Od bake čije ime s ponosom nosi, arhitekta Jelena Ercegovac-Todorović nasledila je i talenat za majstorsku izradu ženskih šešira – umeće koje se u belom svetu izuzetno ceni i plaća suvim zlatom. Šeširi nastali u fabričkoj, mas proizvodnji, lišeni originalnosti i najneophodnijeg elementa – utkane energije i mašte modelara – preplavili su i naše tržište, ali radnja “Ercegovac” na beogradskim Terazijama uspešno odoleva najezdi nekurentne kineske robe zahvaljujući kvalitetu i tradiciji dugoj punih osam decenija. Istina, obim posla danas je drastično manji nego u vreme osnivanja (kada je čak pet lokala podmirivalo zahtevne modne želje dama od stila), ali Jelena ne skriva nadu da će njena poslovna amplituda opet krenuti uzlaznom linijom.
Kako je počelo…
„Od 1927. godine, kada je radnja osnovana, do početka Drugog svetskog rata, baka Jelena i deda Vojislav Ercegovac poslovali su u Beogradu, Skoplju i Nišu, i imali veliku manufakturu: čak 40 radnica, četiri šegrta, dvojicu trgovačkih putnika i knjigovođu“, priča Jelena Ercegovac-Todorović. „Posao je bio koncipiran tako da je jedan trgovački putnik odlazio u inostranstvo i donosio materijale, a drugi je putovao po zemlji i prodavao gotove proizvode. Trgovački putnik-prodavac imao je zadatak da u najboljem hotelu u gradu zakupi dve sobe; jednu da bi u njoj boravio, a drugu da bi izložio šešire i tu pozivao trgovce i modistkinje da pogledaju kolekcije i naruče ono što im se dopada za narednu sezonu. Nažalost, Drugi svetski rat je sve prekinuo…
Bombardovanje Beograda zateklo je porodicu Ercegovac sa velikom narudžbinom slame iz Japana koja se nalazila na carini u Luci Beograd. Od četiri sanduka slame preživeo je samo jedan, čije preostale uzorke Jelena i dan-danas čuva kao relikviju.
Perjanica modnog trojstva
Posleratne godine donele su bolnu oseku u poslu, nametnutu velikom ekonomskom krizom i komunističkom logikom da je šešir simbol ozloglašene buržoazije. Slavnu glumicu Žanku Stokić, koja je pre nego što su pale prve bombe na Beograd redovno pazarila u radnji “Ercegovac”, u izgradnji i očuvanju imidža dame nasledila je pesnikinja Desanka Maksimović. Ne obazirući se na nepisanu proklamaciju da bi patriote morale da ignorišu simbole buržujstva, autorka najlepših ljubavnih stihova uporno je obnavljala svoju kolekciju šešira, pridobijajući tako simpatije vremešnih beogradskih gospođa koje su se bez šešira na glavi osećale kao da hodaju bosonoge po tek oslobođenoj velegradskoj kaldrmi. Jer, šešir je imao istu važnost kao obuća, neretko čak i veću. U vremenu koje danas miriše na patinu dobro se znalo: cipele, tašna i šešir čine „modno trojstvo“. Pa, nek košta šta košta!
Danas, nažalost, nije tako. „Godine koje su pojeli skakavci“ istopile su i poslednje mrvice finansijskih zaliha i naterale nove generacije da se odreknu većine simbola glamura i dekadentnosti nauštrb opuštenog zapadnjačkog outfita. Prvi je „stradao“ šešir, „glavnoosumnjičeni“ na listi lidera šika.
„Danas retko koja žena može sebi da priušti više od jednog šešira. Trude se da pronađu „univerzalni“ model, koji će moći da uklope uz svu garderobu koju imaju, što je jako teško. Takođe, često se dešava i da u radnju uđu devojke ili žene i kažu: „Jaoj, meni šeširi uopšte ne stoje, ali ja bih htela nešto da probam!“. Nije mi teško da objasnim da ne postoji žena na svetu kojoj šešir ne stoji dobro, bitno je samo odabrati adekvatan model“, otkriva Jelena.
Nastavak porodične tradicije
U posao sa šeširima ušla je još kao dete, znatiželjno otkrivajući tajne modelarskog zanata u radionici koja se nalazila pri porodičnoj kući.
„Uzimala sam komadiće materijala i sama nešto pravila. Uz baku sam naučila finese zanata, a sa 16 godina položila sam majstorski ispit u Tekstilnoj školi. Kasnije sam se opredelila za studije arhitekture, jer mi se učinilo da ona daje dovoljno umetničkog i kreativnog obrazovanja da mogu da kreiram i šešire, ali u isto vreme dozvoljava da se bavim i nečim drugim“, otkriva gospođa Jelena.
Vezu između šešira i arhitekture objašnjava krajnje jednostavno: šešir je, smatra naša poznata modelarka, ništa drugo do arhitektura u malom; trodimenzionalan i skulpturalan, a opet pruža neograničene mogućnosti da modelar pusti mašti na volju i izrazi svoj talenat kroz ukrase koji svaki šešir čine jedinstvenim.
A koliko je Jelena uspešna u tome govori i podatak da su revije najpoznatijih kreatora bile upotpunjene upravo njenim „šeširskim igrarijama“: angažovali su je Aleksandar Joksimović, Verica Rakočević, Saša Milojković i čuveni Šeik Amer Hasan koji je kreirao odeću za Lejdi Di! Preko firme Goma Jelena je radila ženske šešire za rusku olimpijsku reprezentaciju.
Tajne zanata
Najpoznatiji ukras za glavu rađa se na kalupu: u fabričkoj proizvodnji koriste se oni izrađeni od metala, dok su za proizvodnju u malim serijama najbolji kalupi od drveta, napravljeni tačno po zamisli modelara. Materijal za izradu šešira, takozvani tuljak, odnosno štumpa napravljena od zečje dlake (ili slama za letnje šešire), nema u sebi potku i nit, kako bi mogao lepo da se oblikuje. Kada se, kako otkriva naša sagovornica, specijalnom tehnologijom štumpa obradi i šešir stavi na kalup, a potom osuši, on poprima željeni oblik.
„Ukrašavanje šešira je veoma značajan deo u procesu izrade. Dva šešira koja su stajala na istom kalupu mogu sasvim različito da izgledaju posle obrade, da dobiju drugi oblik, da se ukrase apstraktnim formama koje će im dati različite note…“, objašnjava naša sagovornica.
Bilo kuda – šešir svuda!
Devedesete su donele lagane dnevne šeširiće koje su mlade devojke rado prihvatile, što vraća nadu da su i neke nove generacije naučile da je šešir normalan deo garderobe poput tašne, ešarpe, blejzera…
„Važno je da bude prilagođen garderobi i prilici, da se žena u njemu dobro oseća i da se ponaša komotno, kao da nema ništa na glavi. Nadam se da će generacija koja bude došla u svoje tridesete nositi malo elegantnije šešire, a ne samo one koji mogu da stanu u tašnu ili džep“, iskrena je Jelena.
Otkrivajući kakav šešir odgovara kojoj prilici, naša sagovornica kao imperativ ističe da šešir mora da prati garderobu.
„Kostimi koje dame uglavnom nose na poslovnim ručkovima traže šešire sa manjim obodom i manje ukrasa, kako bi pratili liniju garderobe. Za odlazak na večernji koktel šešir nije prikladan, toke su bolji izbor, jer su manje i svojim dizajnom i formom prate koktel-haljine ili balske haljine, u zavisnosti šta dama odluči da odene za tu priliku. Šeširi sa velikim obodom odgovaraju samo za dnevne elegantne prilike poput venčanja i proslava ili za odlazak na hipodrom“, savetuje Ercegovac-Todorović.
