Piše: Boris Vukić, partner Adizes SEE
Na mlađim svet ostaje, čim stariji donesu takvu odluku davno je primetio Duško Radović. U porodičnim kompanijama i starija i mlađa generacija kako vreme prolazi postaje sve mlađa i mlađa. „Nije još zreo”, kratko je odgovorio živahni sedamdeset petogodišnji osnivač na moje pažljivo postavljeno pitanje kada misli da prepusti operativno vođenje kompanije svom pedesetogodišnjem sinu. Pitanje sam mu postavio u opuštenoj atmosferi u kojoj smo nazdravljali rođenju unuka sina njegovog, “nezrelog”, i verovatno je ta prigoda uticala da ne bude grub poput jednog njegovog vršnjaka: „Ti hoćeš da me ubiješ, šta hoćete da umrem… kakve su to gluposti, planirati kada ćeš se povući … šta da kažem tog i tog dana ja neću više da vodim ovu kompaniju … to je moj život…” Sebično. Još neko ima pravo na svoj život.
Svaki osnivač mora da kaže svom nasledniku kada planira da prestane da operativno vodi kompaniju.
Ne samo da smatram, već sam siguran i najtoplije preporučujem da osnivač dugo i dobro porazmisli o tome kada će se povući iz operativnog poslovanja, kako će to da uradi i šta će da posle da radi. Da kad bude pri kraju svojih promišljanja sedne i popriča, ne jednom nego nekoliko puta, sa članovima sledeće generacije i nakon toga da zajednički dođu do njegove odluke. Hladne glave. Polako. Zašto?
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
