Čini se da gradovi čiji propisi zabranjuju da se oko centralnog skvera vozi više od sto krugova, da se po njemu pljuje ili da bilo koja građevina bude viša od Gradske kuće (koja je, naravno, na tom istom trgu), u kojima je točenje alkohola zabranjeno nedeljom, jer to je dan za crkvu, pripadaju mašti ili dalekoj prošlost. Naročito zbog slike o SAD pravljene na osnovu filmova iz Njujorka, Los Anđelesa, Čikaga… Ostaje samo varijanta da su ti gradovi smešteni na jugu, jer “Jug” je u SAD mnogo više od puke geografske odrednice…
Oksford u Misisipiju, u državi magnolije, okrugu Lafajet, uprkos anahronim propisima daleko je od zaostalog grada najsiromašnije države SAD. S prestižnim univerzitetom, mnogo studenata, divnim ljudima, istorijom koja nadilazi njegovu veličinu, brojnim anegdotama o čuvenom nobelovcu Viliamu Folkneru… spada u gradove za koje treba odvojiti malo vremena pre nego što se počne u njima uživati.
Iako na prvi pogled sasvim različit od Srbije, sličnosti je više nego što se može očekivati. Zastava Misisipija, na primer – plavo-belo-crvena- s južnjačkom u gornjem desnom uglu – Misisipi je jedina država koja je zadržala južnjačko obeležje.
Oksford je kažu njegovi stanovnici, dobio ime u vreme kada je odlučivano gde će biti smešten državni univerzitet – u opticaju je bio državni centar Džekson i još nekoliko gradova. Stanovnici su tada malom naselju nedenuli ime prestižnog britanskog univerziteta ne bi li dobili vlastiti. I uspelo im je. Danas je u toku “rat” između studenata univerziteta i grada koji ide čak dotle da kampus ima vlastiti pozivni broj. Građani se žale da su studenti bučni i “divlji”, ali grad i “Ol Mis” zaista ne bi mogli odvojeno. “Ol Mis” (što je nadimak koji je univerzitet dobio po sintagmi kojom su nekada na jugu nazivane stare crne dadilje) je osnovan 1848. na mestu gde su se odigravale velike bitke u građanskom ratu. Svaka od zgrada imala je važnu ulogu u dugoj borbi. Tako je Fakultet za novinarstvo bio mrtvačnica. U novijoj istoriji, Univerzitet Misisipi poznat je po “poslednjoj bici građanskog rata”. Naime 1962, nakon više meseci pregovora, Džejms Meredit je primljen na Univerzitet kao prvi crni student, što je izazvalo pobunu. Kenedijeva administracija poslala je vojnike da uguše nemire. Ostalo je zabeleženo da je Kenedi, kada je obavešten o kubanskim projektilima dometa 4.500 milja pitao: “Mogu li da pogode Oksford, Misisipi?” Otpor Mereditovom dolasku je nastavljen i rezultirao je s dve žrtve u noćnoj bici 30. septembra 1962. (ispred zgrade Dekanata). Meredita je narednih godinu dana do Univerziteta pratila vojska. Diplomirao je narednog maja. Danas na Ol Mis studira 13 % Afro-Amerikanaca.
Univerzitet je poznat i po jedinom legalnom polju marihuane u SAD koja se ovde gaji u naučne svrhe. Verovali ili ne, jedan od glavnih u timu koji se time bavi je – Beograđanin.
U samom kampusu smeštena je statua vojnika. Natpis na njoj je na latinskom, a mnogi se nisu mnogo trudili da tumače u čiju je čast i slavu spomenik podignut. Jednostavno, po studetskoj legendi, na njemu piše: “Vojnik će podići kapu kada neka devojka nevina izađe s Univerziteta”. Kamena vojnička kapa sve ove godine stoji na svom mestu.
To samo donekle ilustruje studentski život, koji se osim na učenje i druženje po bratstvima i sestrinstvima uveliko vodi i u gradu. Iako relativino mali, Oksford ima čak dva dnevna lista – gradski “Oksford igl” (Oksfordski orao – i studentski Dejli Misisipijan. Studentski list je besplatan i poprilično ozbiljno ga rade studenti. Glasne i brojne zabave ne sprečavaju ih u tome. Ipak, uznemiravaju stanovnike gradića u koji mnogi dolaze da bi proveli starost. Kada nema žurki u kampusu, život se odvija u brojnim restoranima. Među najpopularnijima su Siti Groseri i Burgundi Rum, čije terase sa pogledom na centralni skver omogućavaju da se uvek bude u toku, a odmah iza ugla je Praud Leri s dobrom hranom i muzikom uživo. Sve to, naravno, pod uslovom da nije nedelja – “suvi dan”. Naime, u okrugu Lafajet, nedeljom, kada je dan za odlazak u crkvu (kao što je na primer, alkohol se ne služi. Služenje prestaje subotom u ponoć – uz izuzetak – ukoliko tog dana američki fudbal igraju Ol Mis Rebels (malo atmosfere može se videti na, naravno, u vreme utakmica). Tada se sve menja i žurka traje duže. Nedeljom se i u prodavnicama prodaje samo nehlađeno pivo. Gradonačelnik, koga je moguće sresti na mnogo mesta u gradu, na primedbe o zastarelim zakonima, sam će dati nekoliko recepata, poput onog kako ohladiti pivo za deset sekundi. Najčešće se može sresti u čuvenoj knjižari na centralnom trgu, koju drži njegova supruga. Bez obzira na to, malo je onih koji neće poželeti da popiju kafu na terasi knjižare, prelistavajući dela omiljenih autora od kojih su mnogi gostovali upravo u knjižari “na uglu”. Lako je pronaći i knjige s potpisima autora. Doduše, njima je cena višestruko veća.
Sa terase knjižare pruža se pogled na mesto gde je često sedeo Vilijam Folkner, student ovdašnjeg univerziteta, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Na trgu se može posedeti “s njim”, odnosno s njegovom statuom na klupi. Najčuveniji stanovnik i student Oksforda živeo je na obližnjoj farmi. Po priči, kada su došli da mu jave da je dobio najveće priznanje za književnost – hranio je svinje. Sahranjen je na lokalnom groblju.
Kada se gost, zbog specifičnosti južnjačkog otegnutog naglaska i reči poput “yall” (you all), napokon navikne na lokalni jezik i uspostavi komunikaciju sa stanovnicima, izvesno je da sledi poziv na roštilj. Ni nalik leskovačkom – sa pomalo slatkim sosovima i uz kukuruz ili krompir i pitu. Za one koji ne propuštaju lokalne specijalitete preporuka su somovina, supa od veverice i aligatorove nogice (doduše, popularnije u susednoj Luizijani). Zbog predrasuda, informacija o supi će izostati, ali aligatorove nogice nisu ništa posebno – kao i sve slično, dâ se uporediti s piletinom (u korist piletine).
Mnogo je mesta na kojima se može odsesti, ali najzanimljivije je provesti vreme u tipičnim drvenim kućama u kojima se po pristojnoj ceni može noćiti i doručkovati.
Iz Oksforda se lako dolazi do Klarksdejla – mesta koje je čuveno ne samo po najvećoj stopi kriminala u odnosu na broj stanovnika, već i kao ishodište bluza. Delta bluz muzej je pravo mesto da se vide gitare velikana, likovi u prirodnoj veličini, čuju priče o njihovim životima, kupe suveniri… Neposredno pored je i “Nulta tačka” čuveni bluz klub čiji jedan od vlasnika je glumac Morgan Frimen, poreklom iz Klarksedjla. Gradu se odužio i preskupim resoranom Madidi, koji možda i nije omiljen među stanovnicima Klarksdejla, ali je mamac za turiste koji ne zaziru od toga da list salate na ogromnom tanjiru plate desetinama dolara.
Oni “pokretniji” iz Oksforda odlaze i do Tupela , mesta koje je, kao Oksford po Folkneru, čuveno po tome što je u njemu rođen “kralj” Elvis Prisli
Oksford zaista nije gradić za one koji vole mondenski život, ali je idealan za upoznavanje američkog Juga. One Amerike koja živi zahvaljujući malim, toplim, dobrodušnim ljudima u gradićima u kojima “svi znaju šerifa i šerif poznaje sve”.
