Čuvena izreka glasi: “Onaj ko ima Portugalca za prijatelja, ima prijatelja iz čitavog sveta”. Ova prelepa zemlja na krajnjem zapadu Iberijskog poluostrva izuzetno je i sa pravom ponosna na dostignuća koja su preci njenih današnjih žitelja postigli, a koja su oličena u osvajanjima novih prostora i neprestanoj borbi za opstanak sa nadmoćnijim narodima…
Usponi i padovi
Portugal je zemlja koja je verovatno daleko više poznata po pričama i istorijskim knjigama i filmovima, nego što se o njoj zaista zna. Uobičajena predrasuda u vezi sa Portugalom je da je u pitanju slabo razvijena zemlja, čiji je ruralni ambijent oslikan bavljenjem ljudi poljoprivredom i ribolovom. Dolazak u ovu zemlju, međutim, raspršava apsolutno sve negativne konotacije pominjanja Portugala i otkriva ga kao modernu zemlju dobro situiranih i zadovoljnih ljudi, koji imaju snažan nacionalni ponos, čija se snaga jedino može meriti gostoljubivošću prema strancu ma iz kog dela Evrope dolazio.
Istorija Lisabona seže dvadeset stoleća unazad. Njegovi prvi stanovnici su najverovatnije bili Feničani, koji su se na ovom području borili sa Grcima i Kartaginjanima. Rimljani su svoju dvovekovnu vladavinu započeli 205. g.p.n.e., za koje vreme je grad – preimenovan u Felicitas Julia – postao najznačajnija naseobina zapadne Iberije. Godine 714. grad zauzimaju Mauri i u svom posedu ga drže i uspešno brane od hrišćana punih 400 godina. Tek 1147. hriščani zauzimaju Lisabon, a on postaje prestonica Portugala nekih stotinjak godina kasnije, zamenjujući na tom mestu Koimbru.
Doba velikih osvajanja i XV vek predstavljaju zlatnu eru ove zemlje oslonjene na obalu Atlantika. Princ Enrike, zvani Navigator, motivisan namerom da skrši ekonomsku snagu islamskih zemalja tako što će ih zaobići morskim putem i tako doći do Indije, sakuplja najbolje pomorce, graditelje brodova, kartografe i astronome i šalje ih u opasnu misiju koja rezultira pronalaženjem tražene rute 1497. godine od strane Vaska de Game. Ovaj podvig Portugalci nisu nikada zaboravili i u čast ovog moreplovca nedavno je podignut veličanstven most koji povezuje obale reke Težo (Tagus), na kojoj Lisabon leži.
Nastupilo je vreme obilja i Lisabon je postao vodeći trgovački centar poznatog sveta. Međutim, sreća nije dugo trajala. Održavanje velike imperije i prekomorskih teritorija, kao i napori da se hristijanizuje Maroko, uzeli su danak i Portugal je krajem XVI bukvalno bankrotirao, a zemlju su okupirali Španci. Kratkotrajan novi uspon, oličen pronalaženjem zlata u Brazilu, surovo je okončan katastrofalnim zemljotresom 1755., od koga se grad nikada nije do kraja oporavio, a o čemu danas vizuelno svedoči nepostojanje ni jedne građevine sagrađene pre te godine.
Miris grada
Prva stvar koju smo učinili po dolasku u Lisabon, krajem decembra, jeste odlaganje perjanih jakni u ormar. Temperature između 15 i 20 stepeni u ovo doba godine nisu nikakva anomlija, već posledica prijatne lokalne klime koju karakterišu blage zime i ne previše topla leta, za čega su zaslužni sveži vetrovi sa okeana, čija obala je udaljena svega par desetina kilometara od centra grada.
Panorama za putnika koji prvi put ulazi u grad preko veličanstvenog, 1013 m dugačkog mosta “25. april” ostavlja utisak Lisabona kao ne preterano velikog grada u kojem gotovo da nema visokih zgrada. Monumentalna statua Hrista Spasitelja koja se uzdiže na obližnjem brdu i gleda na grad podignuta je za vreme diktatora Salazara u znak zahvalnosti što je Portugal za vreme Drugog svetskog rata ostao neutralan. Iako veličina mosta (najduži viseći most u Evropi) i širina vode ispod njega neupućenog navodi na pomisao da je reč o zalivu Atlanstkog okeana, u pitanju je estuar reke Težo.
Svaki grad ima svoj karakterističan miris koji vas prati ulicama, trgovima, šetalištima… Onaj koji krasi Lisabon je svež, lepršav i razigran i ne potiče ni od ribljih i restorana brze hrane, niti od obližnje luke i utkovljenih tankera, već je u pitanju mešavina mirisa reke, okeana i nekoliko kilometara udaljenih šuma. Stari centar grada oivičen je sa četiri velike ulice i prošaran mnoštvom manjih, u kojima se nalazi nekoliko spomenika posvećenih portugalskim vladarima koji su obeležili njegovu istoriju, niz prijatnih i ne preskupih restorana lokalne kuhinje i elegantni hoteli uklopljeni u karakterističnu gradsku arhitekturu.
Najviša tačka grada, do koje vode krivudave pešačke staze, ali i tradicionalni lisabonski žuti tramvajčić, je tvrđava Sao Jorge, koja je 1147. pala kao poslednji maurski bastion ispred kralja Alfonska Prvog. Sa njenog vidikovca pruža se pogled na centar grada – Alfamu i katedralu Santa Maria Maior, koja se uzdiže na jednom od sedam gradskih brežuljaka. Osećaji koje pogled na ovaj grad izazivaju kod posmatrača uveriće ga da njegove oči imaju priliku vide zaista jedinstveno mesto koje je neponovljiv amalgam primorske, islamske i hrišćanske srednjevekovne kulture, čime se ono ne može uporediti ni sa jednim drugim evropskim gradom.
Umiveno lice
Istočni deo Lisabona dugo je slovio za “problematičan” kraj, rezervisan za luku, prljavu industriju, ali i raznorazne sumnjive poslove i ljude… Međutim, 1998. godine Lisabon je bio domaćin Svetske izložbe – EXPO 98 za koju je taj deo grada potpuno uklonjen, da bi na njegovom mestu bio izgrađen jedan potpuno novi kompleks – grad u gradu, nazvan “Park nacija”. Možete danima šetati po njemu i nanovo se diviti njegovoj grandioznosti, lepoti i onom užurbanom “zujanju” tipičnom samo za najveće svetske metropole. U njemu se nalaze dve ogromne simetrične kule, sajamski kompleks, poslovno-tržni centar “Vasco de Gama”, mol kraj reke, a posebna atrakcija jeste dugačka žičara iz čije kabine puca impresivan pogled na Težo, grad i najveći, preko 17 km dug, most u Evropi posvećen pomenutom moreplovcu. Ponos grada je i njegov Okeanarijum, takođe najveći na Starom kontinentu. Ovalni oblici zgrada, velike i uzdignute strukture urađene u kombinaciji mermera i betona u pastelnim i beloj boji, prilagođeni su kako mirnom šetaču, tako i poslovnom čoveku, i odišu harmonijom koja hrani oči i smiruje um, a posetiocu ostavljaju utisak Lisabona kao izuzetno razvijene, čiste i radosne sredine u kojoj bi svako poželeo da provede svoj život.
Južna obala Težoa pretvorena je u ogromno šetalište, na koje preko vikenda izađe mnoštvo od oko pola miliona žitelja grada. Duž nekoliko kilometara može se videti niz restorana, diskoteka i klubova, kao i zabavnih parkova i klizališta za najmlađe… Noću ovaj prostor bruji od života i zabave, po čemu je Lisabon nadaleko poznat. Negde pri kraju šetališta, na putu ka Kaskaisu, nalazi se deo grada zvani Belem, sa spomenikom zahvalnosti onima koji su pod portugalskom zastavom otkrivali nove svetove. Preko puta spomenika smeštena je rezidencija predsednika Republike i manastir posvećen Sv. Jeronimu, ispred kojih je za Božić 2004. bila postavljena najveća jelka u Evropi, visoka preko 40 m.
Ljudi, običaji, hrana…
Stanovnici Lisabona su bez premca ljubazni i gostoprimljivi prema strancu i trudiće se da mu olakšaju boravak, čak i kada ne budu znali nijedan jezik sem portugalskog… Pažljivo će mu objašnjavati zašto vole svoju zemlju, koliko je Evropsko prvenstvo u fudbalu 2004. bilo bitno za novo buđenje nacionalnog ponosa i da im nije pravo kada ljudi ne umeju da ih razlikuju od Španaca. Iako dolazi iz drugog po veličini grada u zemlji, vino Porto se rado pije i u prestonici, uz šaljivo upozorenje domaćina da se mora piti vrlo polako i sa uživanjem… Ipak, nacionalno vino je Vinho Verde, tzv. zeleno vino, koje je prijatno slatko, prirodno gazirano i koje se može piti sve vreme trajanja ručka ili večere. Na žalost, hrana koju Lisabonci konzumiraju nije preterano ukusna. Stranca će svakako iznenaditi običaj da za doručak, umesto tanjira, ispred njega bude postavljena velika šolja čaja. Kao glavno jelo neretko se služe guste krem-čorbe od povrća, a za prilog se koristi čak i industrijski čips iz kesice. Ipak, svežeg voća i povrća nikad ne fali i ono se po veoma niskim cenama može kupiti tokom cele godine, pa se za Novu godinu bez problema možete počastiti ukusnom dinjom ili raskošnom salatom od južnog voća.
Ukoliko se nađete u Lisabonu, toplo vam preporučujemo da udobnom železnicom odete do Kaskaisa, obližnjeg letovališta na obali Atlantika. Osećaj gacanja po okeanskom pesku drugačiji je od onog na kojeg smo navikli na moru, ali čak i ako se u decembru odlučite na partiju sunčanja na plaži, obavezno ponesite zaštitnu kremu!
