Sve ono što su Grci (i razni osvajači) izgradili po Zakintosu tokom proteklih vekova ne može se ni za trenutak porediti sa onim čime je priroda obdarila ovo ostrvo. Iako su pejzaži Krfa, Lefkade i Kefalonije takođe prelepi, Zakintos je ipak pravi dijamant jonskih ostrva, pa odatle i nadimci (kumovali Lord Bajron i Venecijanci) – “Cvet Levanta”, “grčka Firenca”… I posle više od decenije letovanja na grčkoj obali i ostrvima, teško da se može reći da je sve viđeno i da će buduća zadovoljstva letovanjem biti (iole) manja od dosadašnjih. I pored stalne dileme da li da se skokne do Egipta, Tunisa, Turske ili negde još dalje, nekako svake godine završimo – u Grčkoj. Pa, ako pripadate (manjem?) sloju menadžera kojima nisu potrebne brojne fitnes i velnes usluge, hidromasaže, animatori i bejbi-siteri, privatna plaža ili već šta da bi se dobro osećali i doveli u top-formu, ovde ćete naći sve ono što vam (brzo) napuni baterije. Spektakularni pejsaži, plivanje u peščanim zalivima, brčkanje sa kornjačama i morskim lavovima, ljubazni “domoroci”, svi mogući vidovi zabave za decu i odrasle, retko koga mogu da ostave ravnodušnim. A ko na ovakvim mestima ne može da nađe lepotu i da se odmori, taj će verovatno brzo izgustirati i Antile i Bahame. A gde će onda da letuje? Mislim da su letovanje sa porodicom, 24 sata dnevno provedeno sa decom (što je uglavnom nemoguće kod kuće, uz posao), boravak van mesta stanovanja, novi predeli, plivanje, šetanje i uživanje u detaljima suština svakoga odmora. Dakle, kao i u poslovanju – važna je suština, a ne forma!
Zakintos je najjužnije ostrvo iz grupe jonskih ostrva, ne računajući male Strofade koje su 37 nautičkih milja južnije, a nalazi se u visini Peloponeza, negde između paralela koje prolaze kroz Patru i Staru Olimpiju. Ovde (uobičajeno) postoji aerodrom, a varijanta “B” je dolazak kolima i prelazak trajektom iz Kilinija sa Peloponeza. Iako 1.200 km od Beograda izgleda puno, više od polovine je autoput, a i ostatak je veoma prijatan za vožnju. Ako, dakle, zapucate kolima čak do ovde, šteta je da ne ostanete barem petnaestak dana. Mada od severnog rta Skinarija do juga (i Gerakas plaže) ima nešto manje od 60 km, mi nismo ni osetili da smo za vreme letovanja po Zakintosu napravili više od 600 km, što govori koliko lepih stvari ovde ima da se vidi, i na koliko različitih plaža možete da se okupate.
Bogata istorija
Zakintos ima dugu i bogatu istoriju koja je slična istoriji drugih jonskih ostrva. Mnogo puta mu je menjano ime, pa je to nekada bila Psofida, Iliesa, Diakintos, Jakintos, Zakita, Jakintum, Jantes, Lesande sve do današnje verzije Zakintos – Zante. Prvi tragovi života potiču još iz perioda neolita, a i danas se mogu videti tragovi mikenskih grobnica u mestu Kambi, na zapadu ostrva. Puno je osvajača prošlo ovuda, ali su najviše traga ostavili Venecijanci. Njihovom zaslugom je podignuta i tvrđava na brdu Bohali, iznad današnjeg grada Zakintosa. Tako je nastalo naselje, da bi se kasnije stanovništvo polako prelivalo i van granica tvrđave, čime je gradić Zakintos zauzeo teritoriju na kojoj se manje-više nalazi i danas. Tvrđava Bohali je uređen lokalitet, ali vredi je obići ako ni zbog čega drugog, a ono zbog predivnog pogleda koji se odavde pruža. Nalazi se u gustoj borovoj šumi, a okružena je malim naseljem uskih uličica… U komšiluku se nalaze još i crkva Svetog Đorđa (noću divno osvetljena) i niz restorančića koji nude najlepši pogled na grad Zakintos i njegov zaliv.
U “zalivu kornjača”
Laganas je zaliv dugačak skoro 9 kilometara, poznat po svojoj ulozi zaštićenog prirodnog parka – rezervata morskih kornjača. One (a zaista su velike) od juna do septembra izlaze noću na plaže u zalivu, tamo snesu jaja i zakopaju ih u pesak, da bi kasnije armija kornjačica jurnula nazad u more – Jonsko, pa Sredozemno, pa ko zna gde… Četiri omiljene plaže ovih morskih bića su Kalamaki, Sekania, Dafni i Gerakas. Ove plaže su otvorene za turiste preko dana, ali uz poseban režim.. Tako, ko voli da kopa u pesku to može da radi samo na udaljenosti od jedan do dva metra od mora, a na udaljenosti manjoj od pet/šest metara zabranjeno je pobadanje suncobrana, kao i sportske aktivnosti i slično. Zahvaljujući trudu ljudi iz ovoga “parka kornjača” svakoga jutra na plaži ćete videti malom drvenom ogradom obeležena nova mesta na kojima su prethodne noći kornjače položile jaja. (Prava igra prirode je da se upravo u zalivu Laganas nalazi jedno ostrvce koje iz profila izgleda baš kao kornjača! Ovo mestašce, po imenu Maratonisi, inače jednu od omiljenih turističkih lokacija, prepoznaćete i po malom peščanom rtu oko kojeg plivaju ovi najpoznatiji, a i najstariji, stanovnici Zakintosa.)
Iz celoga zaliva, a i iz svih drugih mesta na ostrvu polaze svakoga dana brojne turističke ture, raznim brodićima – brzim, sporim, sa staklenim dnom… i po više nego pristojnoj ceni od oko 15 evra voze vas sat, dva ili tri uz “garanciju da ćete ugledati neku kornjaču”. Opet, računajte da treba da obiđete još i Keri pećine, i čuvenu Šipvrek (Shipwreck) plažu, i Plave pećine… Morate se zaista dobro raspitati za cene i uslove (ipak vi dobro znate šta je finansijski menadžment, upravljanje troškovima i slične stvari). Postoji opcija da za jedan dan obiđete brodom celo ostrvo i da vidite sve što bi trebalo da se vidi sa morske strane, za nekih 20-30 evra (po osobi), ali to su uglavnom veći brodovi, sa puno ljudi, i tu nema ništa od intime ili načina da ostanete duže na nekom mestu koje vam se posebno svidi. A, kada još niste sigurni u veće investicije, onda prvo krenite manjim. Tako smo se i mi otisnuli od obale jednom običnom pedalinom (za 5 evra).
Osim pomenutog Maratonisi ostrvceta, u zalivu Laganas se nalazi i Peluzo ostrvce, blizu plaže Dafni, a i malecko ostrvo Agios Sostis koje se “otcepilo” od Zakintosa još 1633. godine, posle snažnog zemljotresa. Do njega se sada dolazi drvenim mostićem, na njemu je kafić zatvorenog tipa (otvorenog ako date 3,5 evra za ulaz), dok su po sredini ostrva okačeni beli čaršafi koji celoga dana lepršaju na vetru.
Samo mesto Laganas je pravo pravcato turističko mesto (industrijskog tipa) – dakle, ne baš previše lepo – sve su to barovi, kafići, prodavnice suvenira, mesta za zabavu, mini-golfovi, apartmani, hotelčići, rent-a-car agencije, turističke agencije koje nude ture brodom i autobusom po ostrvu, itd. Sama plaža se sastoji od širokog peščanog pojasa, a na njenom obodu nalaze se kafići sa ležaljkama i muzikom.
Skoro nigde na Zakintosu nećete naći (osim možda u kopnenim mestima na zapadu) neke baš starinske grčke kuće, zgrade, trgove… uglavnom “zahvaljujući” katastrofalnom zemljotresu iz 1953. godine, koji je sravnio sa zemljom najveći deo dotada izgrađenog. Sa druge strane, srećom, brojne crkve i manastiri iz srednjeg veka dobro su očuvani (ima ih zaista mnogo, i mogao bi se čitav jedan odmor posvetiti samo svetinjama Zakintosa).
Čarobne plaže Laganasa
U okviru zaliva Laganas (nikako da se odlepimo od njega), nalaze se još i čarobne plaže Kalamaki i Gerakas. Iste prideve koriste i za Sekaniju i Dafni (sve četiri plaže se vode kao GAK “Kornjačinog fronta”), a naš favorit je bio Gerakas, možda i zbog neobičnih “kulisa”, tj. glineno-peščanih dina u zaleđu plaže. Što se tiče plaže Dafni, do nje se stiže odvajanjem sa glavnog puta (Argasi – Vasilikos) i zatim kraćom vožnjom (još oko 3 km do plaže), ali smo ipak zbog lošeg, prašnjavog puta odustali od posete (loš put, naravno, nije mučio turiste sa iznajmljenim kolima). Gerakas se nalazi na krajnjem jugoistoku i zaista je pravi raj. Iznad plaže su brojne tavernice i radnje, te vam ništa neće nedostajati.
Na istom jugoistočnom kraku ostrva, ali sa suprotne strane brda, nalazi se još nekoliko plaža (Porto Zoro, Banana, Porto Roma), ni boljih ni gorih od preostalih koje gledaju ka Peloponezu.
Keri “familija”
Na jugozapadnom kraku ostrva i zaliva nalazi se mestašce Keri, tj. familija Keri toponima. U samom zalivu Laganas je lučica Keri, odakle brodići uredno voze u obilazak Keri pećina i pomenutog Maratonisi ostrvceta. Tu blizu je i malo jezero, a samo mesto Keri je posle zemljotresa preseljeno ka zapadu, tako da se danas nalazi u kontinentalnom delu ostrva, na pravcu ka rtu i svetioniku (opet Keri). Nije na odmet da se provozate do tog svetionika, jer se tu nalazi lep vidikovac, kao stvoren za posmatranje zalazaka sunca (tu je naravno i taverna, “Keri Lighthouse” restoran), ali je prava znamenitost ovoga kraja, od pre dve godine – najveća (grčka) zastava na svetu. Kad nailazite putem kolima, prvi utisak je da vidite jarbol sa zastavom, ali vam je nešto čudno. Dok ne shvatite da je jarbol dva puta viši od okolnog drveća! Površina platna je 670 m2 (37 x 18m), samo platno je teško 80 kg, a stub sa postoljem, visine 50 m, teži 2,5 tone! Zastava je prijavljena za Ginisovu knjigu rekorda i živi je dokaz kako se ni iz čega pravi turistička atrakcija.
Kako je već pomenuto, može se brodićem skoknuti do Keri pećina, a bila je tu i jedna povoljnija (intimnija) varijanta – čamcem. (I tako se mi lepo dogovorimo za cenu, nameste Grci tendu na čamac, svi se ukrcamo, odgura kapetan čamac u dublje i – gleda on mene iz vode, gledam ja njega što ne ulazi već jednom da nas vozi – kad ispade “rent-a-boat”. I propade posao!). Sa većim brodom, kao što je red, malo plovite, malo stanete, kupate se, pa uplivate u neku od pećina… (Pored pećine gde se brodići najčešće zaustavljaju bio je usidren čak i čamac sa sandukom sladoleda! Ako to nije inovativni biznis, ne znam šta je!)
Turistički “trikovi”
Nadam se da udruženje vlasnika brodića sa Zakintosa neće čitati ovaj putopis, jer imam još dve stvari da kažem po pitanju tih tura. Verovatno znate za možda i najpoznatiju plažu jonskih ostrva i Zakintosa – čuvenu “brodolomačku” (Shipwreck ili Navagio) plažu. Predivna plaža sa belim šljunkom, na koju se pre pet decenija nasukaše neki krijumčari sa svojim brodom (koji, iako prava pravcata zarđala olupina – ispade zaštitni znak ove plaže), tirkizne boje vode, kojoj se može prići samo sa mora. I naravno, tura broj jedan za sve turiste koji ovamo pristignu. Čak i ako dođete kolima do Porto Vromija, na zapadu (lučica najbliža ovoj plaži), cena karte za brodić biće maltene ista. A spust od glavnog puta do Porto Vromija je relativno strm i uzan (mada ne dramatično) i dugačak je 7 km; a dole nema hladovine za auto. Što se nas tiče, na kraju smo doplovili do ove plaže, ali sa druge, istočne strane, iz Agios Nikolaosa, pa smo jednim udarcem videli i Plave pećine i Šipvrek. Dakle, “Plaža brodolomaca” je lepa, nema dileme, ali ako stignete na nju kad i još sto drugih brodića, nećete baš imati mnogo od njene lepote. Zato je mnogo bolje, ako se već vozite kolima, da dođete do vidikovca sa specijalnim pogledom baš na ovu plažu. Reč je o jednoj maloj platformi ograđenoj sa tri strane, koja se pruža preko ivice, visoko iznad mora – odakle ćete zaista uživati u pogledu i napraviti svoju “fotografiju godine”.
I, za one koji pate od morske bolesti pa izbegavaju plovidbu, evo još jednog malog trika. Kao što sam pomenuo, vredi videti severoistočnu obalu ostrva, sa Plavim pećinama, i to najbolje ujutru, jer su tada sunčevi zraci najraspoloženiji za igru sa reljefom pećina i mora. Ako idete brodićem, najbolje da se ukrcate u Agios Nikolaosu. Druga varijanta, što se pećina tiče, je da se ukrcate na brodiće koji polaze od rta Skinari na severu ostrva. A i to mesto (rt) svakako treba videti. Tu se nalazi simpatična taverna, a gde je taverna tu je i vidikovac, kao i dve adaptirane vetrenjače, zaštitni znak ovoga dela ostrva. (Kelnerica iz restorana, inače Nišlijka, uvela nas je posle ručka u vetrenjaču – apartman, koji se izdaje po ceni od 130 evra na dan. Unutra je zaista divno, kameni zidovi, jednostavno i sa ukusom uređen interijer, kružne stepenice, krevet pod baldahinom – malo zbog utiska, malo zbog komaraca.)
Sa iste tačke vode stepenice (nekoliko stotina) ka moru, pa možete sići do kamenite obale, ući u more i, bez vožnje brodovima, sami otplivati do par pećina u blizini.
Međutim, ako mislite da samo turisti plivaju po pećinama Zakintosa, varate se. Ako imate sreće, a ne uplašite se, ovde možete ugledati i domaćine, poneku brkatu foku. Postoje svega tri vrste toplovodnih foka, od kojih su karipske nestale, a još se drže havajske i mediteranske (ovdašnje). Ove foke, tj. njihove askurđele, pominju u svojim delima još Homer, Aristotel, Herodot i Plutarh. Foke inače ne trpe gužvu ni turiste, pa se obično negde sklone na vreme. No, ni tu nije kraj. U vodama oko Zakintosa, a posebno u kanalu između Kefalonije i Zakintosa, mogu se videti i delfini.
Putevi i puteljci
Sam grad Zakintos se pretvara u megalopolis, i to tako što se na južnoj strani polako spaja sa Argasijem, a na severnoj se preko Krionerija i Akrotirija pruža sve do Tsilivija. Ako se kojim slučajem smestite u Tsiliviju, pa često idete do grada Zakintosa, preporučujem puteljak – ulicu koja vijuga duž obale grada, pa nastavlja, sve vreme uz more, kroz pomenuti Krioneri, pa malo ide na brdoviti deo, kroz Akrotiri. Tako ćete uživati i u lepim kućama (kažu da je Akrotiri ostrvsko Dedinje) a i u izuzetnom pogledu na zaliv Tsilivi. Tim putem dolazite u sam centar Tsilivija, ako se za to mesto uopšte može reći da ima neki centar. Celo mesto je organizovano i načičkano uz glavnu magistralu, a kada krenete u šetnju brzo ćete zaključiti da ovde nisu čuli za prostorno planiranje. Sa druge strane, sve to daje neku dozu razdraganosti i šarenila celom ovome mestu. A kad čuveni lokalni bar “Two brothers” krene sa svojim večernjim tačkama, pa izvede sve svoje goste na ulicu učeći ih kojekakvim plesovima, ili kada u ponoć krene bakljada na ulici ili sirtaki sve sa razbijanjem tanjira i nošenjem stola u zubima, to zaista biva pravi spektakl!
Kada iz Tsilivija (preko mesta Gaitani) krenete ka Maheradu, naići ćete na jednu malu vinariju, po imenu “Oenolpi”. U vreme naše posete zgrada je bila u fazi renoviranja, tako da je degustacija na žalost otpala, ali smo po osećaju odabrali neka vina, a kada je domaćin čuo “široko rasprostranjeni svetski jezik” kojim govorimo i sam nam se obratio na srpskom. Tako smo saznali da čovek ima kumove, Stamenkoviće – upoznali se na letovanju, i … eto. Ja sam, za svaki slučaj, uzeo njegovu vizit-kartu. Imati kuma u rezervi, i to na Zakintosu, nije za bacanje.
Da je bilo degustacije, ko zna da li bismo nastavili dalje. Ovako, stigli smo brzo u Maherado, gde se nalazi crkva Svete Mavre (ili Maure) – kako kažu druga najznačajnija crkva na ostrvu. Kada ovde zazvone zvona, mogu se, vele, čuti na celom ostrvu.
Malo dalje, blizu mesta Lagopodo, nalazi se ženski manastir Svete Marije “Eleftherotria”, krajnje neobičnog izgleda konaka, bogato ukrašen i spolja (pozlaćeni mozaici) i iznutra. Zahvaljujući ljubaznim monahinjama obišli smo crkvu i videli i mošti svetaca koje se ovde čuvaju.
Put dalje vodi ka Agios Leonu, odakle može da se skrene ka mestu Kambi. Tu ćete naći pomenuto mikensko groblje, relativno skromno obeleženo. Ono se nalazi negde na pola uspona ka lokalnom vidikovcu (opet vidikovac!). Neću ni pokušavati da vas ubedim kako je divan pogled odavde, jer se takve impresije teško primaju na hartiju, ali odavde je slika možda i lepša nego kada gledate odozgo na “Brodolomničku plažu”. Da li da kažem da se, kao i uvek, i ovde nacrtala jedna slatka taverna, sa neobičnom terasom – platformom u obliku brodskog pramca. I ako niste planirali da se ovde zadržite, ništa vam to neće vredeti – litice, zelenilo, more, od tirkiznog do modro plavog, držaće vas neko vreme prikovanog za mesto. Kada se nauživate, koliko god to trajalo, iz Kambija se opet vraćate ka kopnu, ka Eho Hori. Usput prolazite uz (skoro završeni) de-lux hotelski kompleks, na jedno kilometar od obale. Na Zakintosu se zaista intenzivno gradi, na sve strane, a to da li je hotel ili apartman “na sto metara od plaže” – kao da nikoga nije briga. Što je i logično, jer ako računate da budete na jednom mestu (i na jednoj plaži) sve vreme, puno toga ćete propustiti.
Eho Hora je pravo pravcato grčko selo, sve sa kariranim stolnjacima, ponekom jarko ofarbanom kućom i sa glavnom znamenitošću – najstarijom maslinom na ostrvu, čvornovatim i još uvek vitalnim drvetom za koje kažu da broji skoro dve hiljade godina!
Posle par kilometara dolazite u Maries, odakle ide onaj spust (7 km) do Porto Vromija, malog zaliva, a kopneni put dalje vodi do Anafonitrije i zatim Volimesa, mesta gde ćete naći najbolje tkalje i najlepše ćilime, a u ponudi su i vina, med i sve ono što turisti vole. Tu se već polako napušta zapad i, prateći putokaze ka gradu Zakintosu, stižete lagano na istočnu stranu ostrva. Negde na pola puta zapad – istok nas je sustigla glad, a na raspolaganju je bila simpatična seoska taverna, u dubokom hladu, sa stepenastim terasama sa stolovima i – sa nama kao jedinim gostima. Bakica koja nas je uslužila nije znala ni reč bilo kojeg jezika osim svog maternjeg, ali nismo ni mi od juče – suvlaki, giros, horiatiki, metaliko nero, mija bira, efharisto… su čarobne grčke reči koje će vas izvući iz svake neprijatne situacije.
U blizini je i Askos, “kameni park”, nešto kao zoološki vrt otvorenog tipa, sa čitavom skalom raznih vrsta domaćih i divljih životinja. Da pomenemo još i Makros Gialos i Ksigiju kao još jedan dokaz da ovde svako može pronaći plažu za svoju dušu. Put vas dalje vodi, na kratko, u brda, a negde pre Hartate možete ponovo da se vratite na puteve koji manje/više vijugaju duž morske obale. Prolazite kroz Alikes, sa malim jezerom – solanom kao znakom prepoznavanja, a malo dalje i sa ljupkim kamenim mostom, made by britanski osvajači. Ostrvo je i dan danas prepuno potomaka tih osvajača, koji se danas nazivaju jednostavno – engleski turisti.
Od Alikesa idete ka Alikanasu, a zatim kroz Gerakari i gomilu drugih primorskih zaselaka stižete sve do Tsilivija i dalje do Zakintosa. Ako nećete da vijugate uz obalu, iz Hartate možete pravo ka Zakintosu, a taj put vodi i kroz Sarakinado, gde ćete naći jedan od onih velikih vodenih parkova “Water village”. Park se prostire na više od 40.000 m2 i ima sve ono što očekujete od ovakvoga mesta, ali je kupanje u bazenu (uz već opisano more i plaže…) na Zakintosu stvarno zločin.
U centru sveta
Do sada ste verovatno već otkrili da radim honorarno za turističku organizaciju Zakintosa, ili da me je barem Kontiki (preko kojeg smo letovali) zavrbovao za jedan ovakav putopis. Šalu na stranu, ovakav festival prirode teško se može pronaći još negde u Grčkoj. Nije zato čudo da je ovde sreću našla i pesnička duša Lorda Bajrona, niti da je kirios Solomos svoje najlepše pesme spevao ovde… Možda su se i oni, kao što u tome uživaju i današnji turisti, vozili fijakerima Zantea i slušali čarobne note mandolina i višeglasnog pevanja, izvorne muzike Zakintosa…
I, za kraj, ovde imate utisak kao da se nalazite u centru sveta – jer, dok pada veče, okrenuti ka moru i ka Peloponezu, sa svoje leve strane vidite kako je još dan, iako se prepoznaje blagi suton, a sa svoje desne strane vidite da je noć već tu i da polako osvaja nebo iznad vas. Lepota. Gde god pogledate. A što je dobro za Grke, za kornjače, za foke i delfine, dobro je i za prosečnog srpskog menadžera.
