Sinoć me posetio moj prijatelj iz detinjstva Džoni, direktor Tog Jakovažnog Preduzeća. Reče mi da će sutra biti objavljeno da je smenjen i da mu je to danas javilo ono što ga je na to isto mesto i postavilo. Džoni i ja samo se još tih dana kad je rukopoložen dogovorili da će razumeti razloge smene, jer će se oni podudarati sa razlozima postavljenja i da ga sve to boleti neće, ili ako ga bolelo bude da ćemo samo nas nekoliko njegovih prijatelja to znati. Priznajem da sam ga podržavao u odluci da sve to prihvati i zato što će na poziciji direktora Tog Jakovažnog Preduzeća imati prilike da vidi ono što u knjigama nema. U knjigama nema, jer oni iskustvom bogati a željom vođeni, nedovoljno pismeni to ne mogu zapisati, a oni koji su pismeni toga se stide i ne žele da se sećaju. Nešto od svega što je video i čemu je prisustvovao podelio je sa mnom, ponešto nije mogao. To je i kod mene i kod njega izazvalo zavist. Ja sam, znatiželjan, zavideo što sve ne znam, a on je meni zavidio što neke stvari ne znam.
S istorijskom distancom od nekog perioda i nekoliko čaša nekog dobrog vina razrešiće se i ovaj slučaj zavisti. Ovako ili onako, sigurno je da će od prekosutra u moju kuću i dalje dolaziti prijatelj Džoni i nikad više neće ući direktor Tog Jakovažnog Preduzeća. Ovako ili onako, sigurno je u mnoge kuće od prekosutra i dalje će dolaziti “poslovni prijatelj” direktor Tog Jakovažnog Preduzeća i nikad više neće ući Džoni.
Skrećem pažnju nedovoljno pažljivom čitaocu da sam u prethodne dve rečenice ispred Džoni napisao prijatelj, a ispred direktor Tog Jakovažnog Preduzeća “poslovni prijatelj”.
U našim životima postoje, rastu, razvijaju se ili umiru prijateljstva iz vrtića; negujemo ili, menjajući se i mi i oni, zaboravljamo prijatelje iz škole, iz mladosti, sa fakulteta, prijatelje sa sporta, prijatelje koje smo upoznali na putovanjima, kod nesrećnih naroda i prijatelje iz rata… Vremenom postaje nebitno gde smo se sreli i upoznali. Oni su uz nas i kad nisu sa nama, i kada se nakon dugo vremena opet vidimo, znamo da ćemo onog trena kad se sretnemo nastaviti tamo gde smo manje ili više davno stali. To su naši prijatelji. Verujem da ih kroz život možemo prepoznati. One truda vredne negovati i čuvati, jer se bogatstvo svakog čoveka meri i po tome koliko prijatelja u životu stekne.
Postoje prijatelji koje upoznajemo u poslu. I to je prirodno i normalno. Hteli mi to ili ne, ali odvajkada je normalno da čovek radi, a od skoro i da u radu provodi sve više vremena. Tu, kao što je nekad u školi ili na fakultetu, susreće razne ljude i sa ponekima sem interesa ima i slična interesovanja. I oni vremenom postaju prijatelji iz posla.
Lepota i bogatstvo mog posla je što upoznajem mnogo mudrih, interesantnih, dobrih ljudi. Sa mnogima od njih bih sigurno vremenom postao prijatelj, ali nećemo stići. Ostaće dragi ljudi i radovaćemo se našim susretima. Manji broj njih su postali prijatelji koje upoznah kroz posao čekajući nove…
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
