Poslovna etika je deo etike koji istražuje etička pravila i principe u komercijalnom kontekstu, raznovrsne etičke i moralne probleme koji se mogu javiti u poslovanju, kao i obaveze koje proističu iz odnosa više strana (lica). Generalno gledano, to je normativna disciplina koja se bavi pitanjima šta je dobro a šta loše, šta je ispravno a šta neispravno, šta je pravedno a šta nepravedno u poslovanju. Kada je reč o islamu, on stavlja akcenat na etičke vrednosti u svim aspektima ljudskog života. Etičke norme i moralne instrukcije koje se prepoznaju u stihovima Kurana i učenjima proroka Muhameda su mnogobrojne, dalekosežne i razumljive. Islam ima sopstveni na vrednosti zasnovan etički sistem koji se primenjuje unutar poslovanja. On daje odrednice za upravljanje poslovnom etikom.
U Kuranu su nabrojana uopštena poslovno etička pravila, identifikovane etički poželjne forme poslovanja i određeni neadekvatni modaliteti poslovanja.
Sloboda preduzimljivosti
Islam propagira punu slobodu ekonomskog delanja pojedinaca. Svaki član islamskog društva ima slobodu i pravo da zaradi potrebna sredstva za svoj život, pa svaki pojedinac može da započne, vodi i organizuje bilo koju vrstu posla (preduzeća) koji se nalazi u okviru granica postavljenih od starne islamskih šerijatskih zakona.
Kako je pojam slobode tesno povezan sa pojmom odgovornosti, pojedinac ima pravo da se bavi određenim delatnostima, ali mora da se pridržava moralnih i etičkih normi koje su vezane za njegovo zanimanje. Pri tom, pojedinac bira delatnosti koje su pravične i odbacuje nepravične. (Učenja Kurana i Proroka Muhameda služe cilju usvajanja sistema vrednosti od strane pojedinaca a kako bi oni sami mogli praviti razliku između pravičnog i nepravičnog načina sticanja sredstava svojim radom.) Kuran ne odobrava bilo koju vrstu akcija koje su ili nemoralne ili socijalno neprihvatljive.
Islam zabranjuje tržišne radnje koje na bilo koji način mogu da štete bilo trgovcima ili potrošačima, što podstiče stvaranje slobodnog tržišta u kome svaki učesnik zarađuje, bez velike intervencije države, ali ipak postavlja neka ograničenja kako bi se eliminisala mogućnost nastanka nepravednih i protivpravnih tržišnih radnji u praksi.
U svim ostalim aspektima tržište u islamu je otvoreno i prisutna je slaba intervencija države.
Ukoliko se ljudi ne pridržavaju postavki iz Kurana u poslovanju, islamska država može uticati na organizovanje tržišta po čvrstim islamskim principima. U tom slučaju trgovanje će biti regulisano propisima iz Kurana i zakonima države. (Prvih vekova islama ovu funkciju je uglavnom obavljala institucija Muhazbah, na čijem čelu je bio Muhtasib – tržišni inspektor koji je bio nadležan za nadgledanje i prevenciju nepravednih tržišnih delanja.)
Direktive islamske ekonomije
Neki islamski zakoni su pozitivne smernice koje služe kao izvori energije ili gorivo za ekonomski čamac; drugi su zabrane koje ukazuju na opasne tačke koje bi mogle da potope taj čamac. Ove direktive mogle bi se nazvati “Deset zapovesti” islamskog ekonomskog sistema.
Prva je plaćanje zekata, dobrotvorne obaveze koja iznosi do 2,5% godišnjeg dohotka i uštede. Jedino se daje 10% na poljoprivrednu žetvu, ako je irigacija bila besplatna i bez napora za proizvođača; u suprotnom daje se 5%. Zekat se takođe primenjuje na komercijalnu robu, neke kategorije stoke, iskopanog blaga i rudnog bogatstva. Zekat bi u idealnom slučaju trebalo da sakuplja državna blagajna ili ga, u suprotnom, moraju da raspodele odgovorni pojedinci sami, kao što je to danas slučaj u većini muslimanskih zemalja. U svakom slučaju, zekat se mora davati siromašnima, skupljačima zekata, onima koji padnu u dugove radi pomirenja i lutalicama, ili da se pomogne u propovedanju vere, oslobođenju robova i u borbi za islam. Za razliku od modernog oporezivanja, zekat je linearna stopa i ne raste drastično na progresivnoj skali. Prema tome, on ne obeshrabruje čoveka da radi u cilju veće dobiti, niti ga navodi na izbegavanje ili nepoštene radnje. Jednakost se postiže time što se ohrabruje dobrovoljna milostinja – sadaka – koja “obezbeđuje sedam stotina puta veću nagradu od Boga”. U slučaju potrebe, država može nametati neke takse bogatijim.
Druga “zapovest” je da se moraju plaćati troškovi izdržavanja za određene kategorije rodbine – naročito za suprugu, onemoćale roditelje, žensku decu dok se ne udaju i mušku decu do puberteta. Pravo supruge na izdržavanje je obavezno, bez obzira na to da li ona ima sopstvene izvore finansiranja ili ne.
Obaveza milostinje prema rodbini, susedima, siročadi i siromasima je označena terminom “hak”, što je nedvosmislena reč koja znači “neotuđivo pravo”. Milostinja se, međutim, bolje plaća na prikriven način, tako da primaocu ne bude neugodno. Prema njemu se takođe mora ponašati pristojno.
Naporan rad da se zaradi za sopstveni život i život onih koji su od vas zavisni je visoko cenjeno. Hrana tako zarađena je blagoslovena, i ruka koja kuluči nikada neće goreti u vatri pakla. Smatra se da je borba za život isto toliko pohvalna koliko i borba za veru; ruka koja daje je bolja u Božijim očima nego ruka koja uzima. Međutim, za muslimane “trud” i “rad”, koji se u Kuranu veličaju stotinama puta, su identični. Po tome, svi su radnici i trudbenici, i ako je neko zaposlen a neko poslodavac, neko zarađuje nadnicu, a neko profit.
Uložiti najveći napor je takođe jedna od “zapovesti”. Radnik, proizvođač, službenik, kao i bilo ko drugi, treba da uloži najveći napor da svoj posao odradi što je moguće savršenije. Kaže se da je Prorok rekao: “Bog veoma voli da vidi svakoga od vas kada nešto radi da to uradi što savršenije može”.
Uslovi koji su navedeni u šerijatskom zakonu za pravosnažnost poslovnih i finansijskih transakcija moraju biti ispunjeni. Ovi zakoni omogućavaju i olakšavaju transfer robe i potpomažu zaključenje ekonomskih transakcija između ugovornih strana. Oni takođe obezbeđuju odsustvo nejasnoća ili nesporazuma – bez obzira da li je to ugovor o prodaji, ortakluku, zapošljavanju, poljoprivrednoj zadruzi ili bilo šta drugo. U konačnoj analizi, cilj je da se smanje uzroci društvenih protivurečnosti ili sporova i da se promoviše optimalna miroljubiva klima. Ispisivanje uslova finansijskih ugovora se izričito preporučuje. Pravni zahtevi formulisani od strane pravnika odnose se na ugovorene strane, na robu koja je predmet transakcije, na cenu, na uslove ugovora koji izražavaju uzajamni pristanak obeju strana, pri čemu reči moraju biti kategorične i nedvosmislene. Strane moraju biti odgovorni i slobodni preduzetnici zdrave pameti; roba mora biti jasno određena, istinski u posedu prodavaca, pristupačna i isporučiva; cena takođe mora biti precizirana. Roba koja se tako razmenjuje mora imati ekonomsku vrednost po islamu, pa prema tome ugovori koji se odnose na ilegalni potrošni materijal kao što je vino, svinjsko meso ili zagađene materije nisu pravosnažni.
Zaveti, poverenja i uslovi ugovoreni sa drugim licem moraju se poštovati. Kuran kaže: “O pravoverni, ne kršite vaš ugovor sa Bogom i njegovim Poslanikom, niti zavete među vama.” “Neka onaj kome je povereno (bilo šta) opravda ukazano poverenje.” “Bog vam izričito naređuje da vratite povereno njegovom vlasniku.”
Pravila koja se odnose na raspodelu imovine preminule osobe među naslednicima se moraju poštovati kako je to navedeno u Kuranu. U naslednike se ubrajaju preživeli bračni drug pokojnika, roditelji i sva deca. Ukoliko nema oca ili muškog deteta, imovinu mogu podeliti braća i sestre. Čovek ne sme napraviti testament koji lišava jednog od naslednika ili koji favorizuje jednog naslednika nad drugim, niti sme da zavešta više od trećine svog imanja.
Zelenaštvo spada u teže grehove, i svakog zelenašenja se treba kloniti. Diskusija na temu zarađivanja fiksne kamate na depozite u finansijskim kućama jenjava sa postojanjem nespornih alternativa bez fiksne kamate, kao što su investicije u novootvorene islamske banke. Argumenti da kamata stimuliše praksu štednje ili da je kamata kompenzacija ili nagrada za dobrovoljno uzdržavanja od prekomernog trošenja su rašireni. Pojedinac je nagonjen da štedi dubokom potrebom za finansijskom sigurnošću, i sâm islam ohrabruje štednju. “Ostaviti svojim naslednicima da budu sami sebi dovoljni bolje je nego pustiti ih da padnu na teret društva – da pruže ruku i prose.” Postoje i oni koji štede ali ne ulažu u kamatonosne štedne račune; šta više, mada se tvrdi da je nagrada kamata za apstinenciju, bogat čovek koji štedi ne može se opisati kao požrtvovan u istoj meri kao štediša sa malim prihodom. Ova teorija takođe ne objašnjava zašto bogataši naplaćuju prevelike kamatne stope na pozajmice.
Zabrana zelenaštva se mora shvatiti u svetlu islamske filozofije bogatstva i legitimnih načina njegovog sticanja. Zarađivanje ne bi trebalo da uključuje eksploataciju ili teškoće drugih, i treba da bude u skladu sa duhom bratstva i saradnje. Osuda zelenaštva je u skladu sa islamskom zabranom zarađivanja bez napora ili rizika, kao i sa duhom saradnje koju propagira. Zelenaštvo je oblik zgrtanja, zato što može ometati funkciju novca kao sredstva u razmeni dobara, i nespojivo je sa principom ljudske jednakosti. U Kuranu piše: “I što god daš na ulaganje i povećaš svoje bogatstvo kroz zelenašenje nije uvećavanje prema Alahu. Ali ono što daš na milostinju, u ime Boga, takvi davaoci dobijaju višestruke blagoslove i nagrade.”
Poslednje, ali ne i manje važno, je da mora postojati poštovanje imovine drugih i odricanje od neproduktivne prakse, profiterstva i rušilačkih ograničenja kao što su krađa, iznuđivanje, prevara, kockanje, zgrtanje, monopolisanje i distribucija štetnih droga ili pornografskih materijala. Zarađivanje kroz korišćenje ili manipulaciju zakona – sada rašireno u svakodnevnom životu – nije dozvoljeno. Prorok je jednom rekao: “Može se dogoditi da jedna od strana u sporu bude efikasnija od druge u prezentiranju svog slučaja. Ako bih ja presudio u njegovu korist (pod utiskom njegove ubedljive prezentacije), neka on zna da ono što je dobio predstavlja deo vatre iz pakla.” Dakle, čak i kada je presudu doneo sâm Prorok na osnovu lažnog svedočenja, to ne opravdava proisteklu dobit. Kontrola potiče iz unutrašnje savesti muslimana i svesti o budnom Božijem oku, a ne iz straha od suda i njegovih zastupnika od kojih čovek može lako pobeći.
Navedenih deset pravila daju islamskom sistemu ekonomije njegov osoben karakter. Ovaj koncept podrazumeva ekonomsku zajednicu kao organsko telo u kome svaka ćelija raste i doprinosi opštoj dobiti ostalih ćelija. Jer, Prorok je rekao: “Vernici u svojoj uzajamnoj ljubavi i brizi su kao jedno telo; ako se jedan njegov deo žali, ostali delovi zovu jedni druge da mu priteknu u pomoć, deleći njegov bol i nesanicu.”
