Piše: prof. dr Radovan Bigović
Danas s pravom mnogi ljudi govore o krizi. Naravno, pod tom rečju podrazumevaju različite stvari. Neki smatraju da je to ekonomska kriza, drugi da je politička, treći da je moralna, idejna, duhovna… Sve u svemu, ovo jeste period jedne ozbiljne krize, ne samo kod nas već i čitavog sveta, ali sve krize, pa i ova, uvek imaju za posledicu dve mogućnosti – one uvek mogu da budu šansa za preobražaj, preporod, promenu, napredak, a mogu, isto tako, da budu “šansa” za još veće posrnuće i propadanje. Kao ljudi moramo da se nadamo da će ova kriza biti neka vrsta katarze i pročišćenja i da je to put obnove i preporoda.
Svaki čovek, u svim epohama, proživljava neku vrstu krize. Od kada ja znam za sebe i pamtim uvek je bila neka kriza; stalno se govorilo o nekoj krizi, samo što je ona bila različita; ali uvek se govorilo i o potrebi nekog preporoda i preobražaja, i verovatno je to istina. Dakle, čovek uvek ima potrebu da se obnavlja, da se menja, da napreduje. Svejedno u kom vremenu živeo. Tako, ni danas čovek ne treba da klone duhom, ne treba da očajava, već uvek da ima nadu. Ta nada ga vuče da negde pronalazi snage za obnovu i za preporod sebe.
Verujući ljudi pronalaze tu tačku oslonca na prvom mestu u Bogu, i upravo odatle crpu snagu da prevaziđu svaku krizu. U jednom hrišćanskom smislu kriza znači i sud svetu, znači neku ocenu, neku procenu svega. Treba imati u vidu i tu dimenziju krize. Prevazilaženje te krize ne znači da ćemo uvek rešiti sve probleme ovoga sveta; ne znači da će biti raj na zemlji. Jer, ljudska priroda je uvek ista, ona je trula – pala ljudska priroda, i uvek će biti određenih nepočinstava u svetu, ali tu je istovremeno i nada da nas Bog neće nikada ostaviti, i da čovek ima mogućnost da se menja i preobražava. Naravno, te mogućnosti nisu u njemu samome, već u zajednici sa Bogom.
Svi ljudi govore o ljubavi kao nekom sveopštem principu, načelu, zakonu među ljudima i zakonu života. Verovatno da različiti ljudi pod tim pojmom podrazumevaju.različite stvari. Ja mogu samo da kažem nekoliko reči o toj ljubavi kako se ona razume u hrišćanstvu. U tom kontekstu, ljubav je pre svega dar Božiji čoveku. Dakle, nije ljudskoj prirodi svojstveno da voli i da daje sebe drugome. Izgleda da je ljudska priroda više sklona netrpeljivosti, agresiji, odbojnosti prema drugome, pohlepi, posesivnosti… a da onda ljubav jeste dar od Boga i onda tom ljubavlju, tim darom Božijim, nekako pripitomljavamo, menjamo, preobražavamo tu našu sopstvenu prirodu i činimo je otvorenom prema drugome.
U osnovi ljubavi jeste težnja ljudskog bića prema drugome, otvorenost prema drugome, život za drugoga, a ne život za sebe. Današnji ljudi uglavnom brinu brigu o sebi, a drugi čovek im služi samo za upotrebu. Koriste ga onoliko koliko im treba i kad im treba. Kad im ne treba onda ga jednostavno “otpišu”.
Ima jedna jevanđeljska misao da je bogatima teško ući u carstvo nebesko. Tamo se kaže da im je teško ući u carstvo nebesko, ali se nigde ne kaže da je nemoguće. To znači sledeće: da zaista nekada materijalna dobra ili materijalna blaga ovoga sveta u čoveku mogu da paralizuju ljubav prema istini, ljubav prema pravdi, ljubav prema dobroti, ljubav prema drugome; mogu da čoveka nekako suze i učine ga robom samih tih materijalnih stvari, materijalnih dobara. Na žalost, to je najčešći slučaj. Dakle, to nije izuzetak ili retkost; to negde preovlađuje. Te materijalne stvari ponekad kod čoveka stvaraju iluziju o moći. Stvaraju mu iluziju da on time može da postane srećan, da to rešava sve probleme koje on ima, a na kraju se pokaže da to nije baš tako, i da ne samo što ne postane srećan nego, na žalost, kod mnogih materijalno bogatstvo može da prouzrokuje određeni defekt i nesreću. Međutim, sa druge strane, treba isto tako reći da bogatstvo samo po sebi nije ni dobro ni zlo. Ono može biti upotrebljeno i za jedno i za drugo. Crkva se svakodnevno moli za izobilje plodova zemaljskih. Ona ne priziva ljude na neko apsolutno siromaštvo, već na izobilje plodova zemaljskih, ali da te darove upotrebljavamo na dobro, dakle da ih delimo sa drugim; da to što imamo bude istovremeno pojava, projava, manifestacija ljubavi prema drugima, a ne manifestacija naše sebičnosti. Što znači: materijalna dobra mogu da nam služe zaista za preobražaj, za promenu, za preporod – mogu da budu i potrebljena na dobro, ali mogu da budu, na žalost, upotrebljena i na zlo – da služe na propast čoveka. Šta će biti, to zavisi pre svega od nas samih.
