U poznatoj priči o tri zidara, gde na pitanje šta rade svaki od njih odgovara drugačije – prvi da slaže cigle, drugi da zida zid, a treći da zida hram u kome će se moliti Bogu, uočavamo da razumevanje svrhe, a i same posvećenosti onome šta rade, kod zaposlenih u istoj organizaciji može da bude na različitim nivoima. Ako pretpostavimo da grupa zaposlenih radi na istim poslovima, ima iste uslove za rad, platu i beneficije, kao i mogućnost napredovanja, postavlja se pitanje od čega zavisi njihova različita posvećenost poslu. Odgovor je u većini slučajeva – od njih samih. Da li će zaposleni slagati cigle i u tome videti svoje obaveze u toku radnog vremena ili će u tome videti nešto više, u najvećoj meri zavisi od samog zaposlenog.
Nedavno sam na jednom gradilištu čuo razgovor između zidara i njegovog nadređenog koji može da se poveže sa ovom pričom. “Dokle ću da zidam ovaj zid?”, pita zidar svoga šefa. Ovaj mu odgovara: “Ćuti i zidaj, nisi ti tu da misliš.”
Ako je zidar koji je postavio ovo pitanje svom šefu na nivou svesti prvog radnika iz prethodne priče, on će mirno nastaviti da zida. I drugi će nastaviti, ali će biti prilično nezadovoljan odgovorom. Nastaviće i treći, ali će svoju sreću verovatno potražiti na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj firmi. U ovakvoj organizacionoj (ne)kulturi teško je svakom, a pogotovo nekom talentovanom zaposlenom, da se razvija, da napreduje, da bude bolji. Ono što je još verovatnije je da će biti “odveden” u neku drugu organizaciju, jer borba za talentovane ljude postaje sve ozbiljnija, te kako ih privući i zadržati jeste ono o čemu mora da brine svaka organizacija koja želi da ima uspešnu budućnost.
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
