Piše: Nikola Mirčić
Tokom osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka švedska vojska je imala dosta problema sa ruskim podmornicama koje su se neprimetno i bezobzirno „šetale“ uz obalu. Bilo je i nekoliko većih incidenata kada je vojska reagovala otvarajući vatru prema zvucima koje su detektovali i odredili kao neprijateljske podmornice. Ipak, promena partije na vlasti i definitivni pad Sovjetskog Saveza učinili su da je ministar odbrane Švedske u februaru 1995. godine priznao da su zvukovi koje je vojska godinama slušala u stvari zvukovi morskih lavova i foka! Ruske podmornice, koje su sigurno nekada dolazile do švedske obale i predstavljale opasnost, godinama više nisu bile tu. I pored toga, jednom naučeno ponašanje je i dalje primenjivano bez obzira na iskazanu neefikasnost.
Iako se švedska borba sa morskim nemanima najčešće koristi u objašnjavanju važnosti procesa odučavanja, ovakvi slučajevi daju i bolji pogled na proces učenja u okviru organizacije. Zaista, koliko nam je vremena potrebno da jednu naizgled jednostavnu promenu prihvatimo i počnemo da je koristimo kao deo rutine? I korak dalje – kada prihvatimo i počnemo da je koristimo, koliko nam je lako da je se odreknemo?
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
