Ponovo objavljujući seriju tekstova u kojima naš čuveni stilista Ashok Murty pomaže čitaocima “GM-a” da izgrade vlastiti stil u odevanju stigli smo i do priče o muškom belom odelu. Za letnji dvobroj ovaj izbor nam se činio najlogičnijim.
Čudno je kako se neke boje pojavljuju i nestaju u muškoj garderobi, menjajući na taj način percepciju “idealne elegancije”, a da se pri tome insistira da samo dame menjaju svoje modne preference iz sezone u sezonu. Krajem devetnaestog veka bela boja je predstavljala najmoderniji izbor za letnju odeću muškaraca koji su držali do sebe. Naravno, to se dešavalo pre nego što je zavladala era klimatizovanih enterijera i tehnološki usavršenih tkanina koje se mogu nositi tokom cele godine. U to vreme podrazumevalo se da su letnje tkanine izrađene od pamuka ili lana, i njihova rastresita struktura koja je omogućavala prirodno ventiliranje bila je visoko cenjena. Danas se bela ponovo uporno, iz sezone u sezonu, sugeriše od strane proizvođača odeće za gospodu, ali ostaje ono večno pitanje – kako je nositi na pravi način?
Bela boja je istovremeno potpuno odsustvo i prisustvo boje (gledajući striktno naučno, ona je mešavina svih boja). U valerskom spektru ona se nalazi na samom početku, sa reflektujućim koeficijentom od 100 (ili blisko tom broju ako se ne radi o “čisto” beloj). U simboličkom smislu ona je rezervisana za početak dana jutro, otvoren prostor, relaksaciju i duhovnost, nevinost i čistotu; sve u svemu, za sve one stvari koje asocijativno određujemo kao “ženskost”. Jedinim “muškim” atributom bele smatra se sport, ali nije oduvek bilo tako… Zavirimo li malo u istoriju viđenu kroz medijum filma videćemo da je koloristička paleta u kojoj se kretala muška garderoba, određena kao “komforna” i ”nepretenciozno elegantna”, bila ograničena na svetle tonove. Išla je od prljavo bele ka beloj, sa iskoracima u bež i boju duvana, dok su tkanine od kojih je izrađivana bile smeštene u rasponu od grubih i finijih pamučnih, pa do lanenih. Ako i dalje nije jasno o čemu govorim prisetimo se lika koji je ovekovečio Danijel Dej Luis u filmu “Doba nevinosti” ili Dirk Bogard u “Smrti u Veneciji” (usput mu dodajući i onaj uticaj centralnoevropske pomalo rigidne elegancije).
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
