Piše: prof. dr Radovan Bigović
Svakodnevno od svih i svuda čujem: ovo su dani velike „krize”. „Napred ne možemo, nazad nemamo kud”, što bi rekao Ivo Andrić. Strah, strepnja, potištenost, ozlojeđenost, pohlepa i gramzivost, ogorčenost i osionost, inat i prkos, kukavičluk, praznoslovlje i mrtve parole prožimaju sav društveni život. Kod mnogih je ljubav prema materijalnom blagu paralizovala svaku ljubav prema istini i dobru. Svuda surova takmičenja, gde uspeh jednih znači poraz drugih, ili moć jednih strah drugih. Istorijsko iskustvo govori da su velike „krize” istovremeno i velike „šanse” za preporod i preobražaj.
Vreme za pokajanje i ispravljanje
Pred nama su dani velikogospojinskog posta. Još jedna prilika da svako krene i započne popravku i prepravku sebe. Dani posta ne treba da budu dani neograničenog konzumiranja „posnih specijaliteta”, već dani ponovnog susreta sa Bogom i drugim ljudima. To su dani intenzivne borbe sa stihijama zle volje u nama: borbe sa zlim sećanjima, mislima, željama, delima, odustajanja od praznoslovlja, ogovaranja, osuđivanja i klevetanja. Dani posta za hrišćane treba prvenstveno da budu dani kajanja (sagledavanja vlastitih grehova i odgovornosti), praštanja (svima koji su nam naneli zlo i nešto nažao) i pomirenja (sa svima sa kojima smo u zavadi i prekinuli odnose).
„Nikada nisam zaspao imajući nešto protiv drugoga, niti sam ostavio nekoga da zaspi imajući nešto protiv mene, ako je to bilo u mojoj moći.”
Ava Agaton
Ljubav i trpljenje
Cilj posta je da pobedimo egoizam, gordost, samoljublje – lično i kolektivno – i da se okrenemo od sebe ka drugima bez obzira ko su i kakvi su. Post je neprestano kretanje prema drugom. Ne treba nikada stati, sesti i oplakivati sudbinu. Treba verovati u čoveka, jer ni u jednom pojedincu ili narodu nikad nije uništen sav potencijal za dobro. Gde je prava vera tamo i tuđini i neprijatelji postaju srodnici. Gde nje nema tamo srodnici postaju tuđini. “Bolje je kud svi naopako, nego ispravno kao niko”, kaže narodna poslovica.
„Uvek je u dobitku onaj ko na pravdi izgubi, a u gubitku onaj ko na nepravdi dobije.”
Nikolaj Velimirović
Ne živimo u svetu apsolutne pravde, savršenog prava i morala, već u svetu „koji u zlu leži”, u svetu nepravedne pravde, nemoralne etike, zakonitog bezakonja. Moramo se navići da živimo sa nesavršenim ljudima. Zato nam je potrebna ljubav, trpljenje, mudrost, hrabrost, „blage reči i jaki argumenti” (patrijarh Pavle). Ništa to ne dovodi u pitanje kao vlastoljublje. Ono nije samo politička težnja za vlašću. Vlastoljublje je svaki odnos prema drugom čoveku koga želimo da iskoristimo kao sredstvo za ostvarivanje vlastitog cilja. Vlastoljublje je podređivanje svega i svih sebi. To je stanje duha i svesti koje se prema svemu odnosi sa stanovišta vlastite koristi (interesa).
Duhovno iznad materijalnog
Bog nas stalno opominje, pa i kroz velike gubitke i poraze, da se ne treba identifikovati ni sa čim što je od ovoga sveta, jer je sve prolazno. Treba biti u svetu, ali i slobodan od njega…
