Menadžer u kulturi i umetnosti posreduje između tržišta i umetnika. Da bi u tome bio uspešan, on mora ceniti kulturu i umetnost, umetnike i njihov mukotrpan put ka slavi, a pri tom ostati anoniman u svetu muzičko-scenskog spektakla. Menadžersko prisustvo oseća se samo u njegovom odsustvu. Menadžer može i ne mora da bude lider, ali mora biti i preduzetnik, i producent, i prodavac, i trgovački putnik, i sve to sa mnogo entuzijazma. Od njega se očekuje da bude diplomata, ponekad rob svojih umetnika, vrlo često kompjuterski genije, ekvilibrista u međuljudskim odnosima, i još mnogo toga, ali pre svega mora biti poznavalac i ljubitelj opere, baleta, klasične muzike – onoga čemu posvećuje svoju aktivnost, vreme i život.
Od pozitivnih osobina menadžer mora da ima i da razvija: pravičnost (važno za dobre međuljudske odnose), iskrenost (mudrost da proceni koje istine treba reći odmah, koje odložiti, a koje prećutati), altruizam (ko ne voli ljude ne treba da bude menadžer) i intuiciju.
Ono što je pogubno za sve interpersonalne odnose, kao i za odnos u organizaciji između menadžera i zaposlenih jesu izraženi egoizam, zloba, narcizam, zavist, bolesna ambicija, kleveta, pohlepnost, vlastoljublje i sebičnost, zatim uobraženost, tvrdoglavost. Kako najveći uticaj na stvaranje pozitivnih međuljudskih odnosa u organizaciji imaju menadžeri, od njih se očekuje ponašanje koje skoro da nije moguće. Zato je veoma važno odabrati pravi menadžerski kadar, visoko profesionalan i demokratičan. Menadžer mora znati da su i zaposleni ljudska bića sa ograničenom energijom koju treba racionalno koristi, ako se planira da ti isti zaposleni ostanu i budu privrženi radnom mestu, pa je zato neophodan pozitivan stav (vera u sposobnost drugih ljudi u organizaciji da efikasno izvršavaju zadatke kada im se pruži stvarna prilika). Upravljanje grupnim aktivnostima (sposobnost da se stvori raspoloženje za timski rad, isticanjem pozitivnih strana saradnje i koordinacijom poslova koja diže radni moral kod članova tima) osobina je menadžera koji zna vrednost međusobnih odnosa u organizaciji. Posebno menadžera koji se bavi i sarađuje sa komplikovanim umetničkim ličnostima.
Iskreno verovanje u umetnika koga predstavlja, praćeno bliskim i iskrenim odnosom, dobre veze i komunikacije sa svim uključenim faktorima, inovativne strategije promocije, ali i kapital za ulaganje u rađanje mladog umetnika, potrebni su menadžeru u muzičko-scenskoj umetnosti. Formalno obrazovanje je potrebno zbog specifičnosti oblasti u kojoj se nalazi (početna ulaganja u nepoznate umetnike), ali i poznavanje umetnosti, socijalnog okruženja, kulturnih potreba, jer menadžer u umetnosti deluje na stvaranju optimalnih uslova za odvijanje umetničkog procesa, u cilju opštih društvenih interesa. Pri tom, od njega se očekuje primena klasičnih alata menadžmenta, marketinga, poznavanje finansija, zakonitosti radnih odnosa, zakona u kulturi, i svega onoga što neizbežno prati umetnost u savremenom organizovanom društvu.
Kako je govorio Hurok
Nekada je menadžer, impresario, bio ličnost posebnog formata. Originalnost pristupa, lična harizma, dobre veze, instiktivan osećaj za kvalitet umetnika i tržište nadoknađivali su nedostatak formalnog obrazovanja i sve ono što se danas smatra neophodnim za menadžment u umetnosti. Džagiljev, šef »Ruskog baleta« i Solomon Hurok, »otac« klasičnog baleta u Americi, predstavljali su i vodili najveće umetnike 20. veka, sa nepogrešivim vizionarskim osećajem za umetničku, ali i finansijsku vrednost. Hurok je iz zabiti ukrajinskog seoceta došao u Nju Jork i ostvario svoj san – da zastupa Fjodora Šaljapina, jer kako je jednom rekao: «Ciljeve u životu prizivate, vokacija zove vas!« Impresario po vokaciji, menadžer po instinktu, Hurok je znao da odabere svoje umetnike. Lista njegovih umetnika bila je impresivna: violinista Efrem Cimbalist, baletski igrači Ana Pavlova, Isidora Dankan, Marta Graham, Margot Fontejn i Rudolf Nurejev, umetnici kao što su Šaljapin, Isak Štern, Van Kliburn, Artur Rubinštajn, neki su od njih. Legenda za života, inspirisao je svojim životom književnike i režisere. Ali šta je to što ga je odvajalo od drugih ljudi, u čemu je bila njegova tajna, niko nije znao. Prema Galupovim istraživanjima menadžera, u knjizi »Prvo prekršite sva pravila«( First Break All the Rules, 2005) autora Markusa Bakingama i Kurta Kofmana (Marcus Buckingham, Curt Coffman) nastaloj na osnovu intervjua sa više od 80.000 menadžera u četiri stotine kompanija, veliki organizatori, koji se razlikuju prema polu, godinama, rasi, geografskoj lokaciji, stilovima i ciljevima, imaju jednu zajedničku osobinu koja ih čini velikima : zanemarivanje zakona menadžmenta u korist intuicije i nekih nemerljivih parametara samo njima svojstvenih. Na primer, oni biraju saradnike prema njihovim talentima, a ne prema iskustvu ili veštinama; motivišu ljude tako što ne ispravljaju slabosti, već poboljšavaju jake strane; razvijaju specifične potencijale svojih zaposlenih, tako što im pronalaze adekvatno mesto u organizaciji…
Po mišljenju profesora Pitera Drakera (Peter Drucker), jednog od najvažnijih teoretičara upravljanja organizacijama, menadžment se ne može naučiti, jer proces upravljanja nije egzaktna nauka. Po nekima, pravi menadžer se rađa, sa dobrom intuicijom, talentom za organizaciju, kojima se kasnije dodaje iskustvo i hrabrost da se preuzme rizik, poznavanje psihologije – pravilna procena mogućnosti saradnika, kao i talenat da se drugi motivišu. Nema akademske institucije na kojoj se sve ovo može naučiti, pogotovu ako znanju ne prethodi pogodna genetika. Šta tek reći o umetnosti?! U umetnosti, upravljanje mora biti kreativno, oslobođeno generalizovanih i neprimenljivih znanja, sa uvidom u kompleksnost i tajne ljudskog ponašanja. Da bi se upravljalo umetnicima i njihovim karijerama, menadžer mora prvo poznavati sebe, svoje vrline, mane, sposobnosti i ograničenja, ali i biti maštovit i intuitivan. Upravljanje je socijalna aktivnost u koju su uključeni ljudi, a ljudi su nesavršeni, menjaju se, razvijaju. Praksa donosi bolje poznavanje ljudi i samog sebe, prepoznavanje situacija, procesa stvaranja muzičko-scenske umetnosti. Tako udružene, teorija i praksa, najbolji su »miks« menadžerskih utemeljenja, koje treba razvijati celog života. I ne zaboraviti da ko ne voli ljude, ne može biti uspešan menadžer koji aktivno obavlja funkcije planiranja, organizovanja, vođenja i kontrolisanja, kao i odlučivanja o ljudskim resursima.
Mitovi i stvarnost
Postoje mnogi mitovi o tome šta je zapravo funkcija i uloga menadžera u umetnosti:
Mit 1 – Na ovaj način se postiže uspešna karijera: talentovani muzičar vežba i pobedi na velikom takmičenju, a onda biva nagrađen menadžerom koji će mu obezbediti uspeh, praćen dobro plaćenim koncertima.
Mit 2 – Menadžer se nalazi veoma jednostavno: pošalje se propagandni materijal, agencija vas angažuje, uspeh je osiguran!
Mit 3 – Ako muzičar ima menadžera, uspeh u karijeri je zagarantovan – menadžer će se baviti svim poslovnim aspektima karijere, medijima, ugovorima, finansijama, a muzičar samo treba da vežba i nastupa.
Mit 4 – Da bi se obezbedili koncerti i uspešna karijera, obavezno je potreban menadžer.
U životu se mitske situacije retko događaju. Šta to menadžeri zapravo rade, da su toliko neophodni umetnicima? Najvažnija funkcija menadžera (agenta) je organizovanje koncerata i nastupa njegovih umetnika. U tome menadžer koristi svoje veze, veštine da ubedi organizatore u vrednosti »svog« umetnika. Pored toga, menadžer se bavi promotivnim materijalom umetnika, ugovorima, honorarima, ponekad ostvaruje veze sa diskografskim kućama. U idealnom odnosu, menadžer i umetnik su partneri u strateškom planiranju, vođenju i razvoju umetničke karijere na duge staze, pa zbog toga između menadžera i umetnika mora da postoji »prava hemija«. Nije lako, jer ljudi su različiti, u samoj svojoj prirodi i temperamentu, po uslovima života, po kontekstu u koji stavljaju ono što im se desilo i ono što im se dešava, dakle, motivisani su različitim stvarima, na različite načine i u različito vreme, jer su stavovi o nagrađivanju, novcu, odgovornosti, moralu i ostalom dobijeni rođenjem i formiranjem, i razlikuju se od osobe do osobe. Pravi menadžer prepoznaće ono što je potrebno, izgrađujući neprestano svoj odnos prema dijalogu i razumevanju.
Poslovni cilj – profit
Menadžerima nije lako da odaberu umetnike sa kojima će biti partneri, jer osim ljubavi prema umetnosti, menadžeri su i poslovni ljudi. Prvoklasni menadžeri nepogrešivo biraju umetnike sa kojima će ostvariti profit. Osim menadžera (agencija) koji zastupaju više umetnika, postoje i oni koji rade ekskluzivno za jednog (personal manager). Da bi menadžeri mogli uspešno da planiraju na duže staze, uz zajedničke vizije razvoja umetničkih karijera koje vode, sa vrlo jasnom svrhom, da bi se održali, opstali i napredovali u okolini koja se sve brže menja (jedina konstanta je promena!), potrebno je da se stalno usavršavaju. Uspešan menadžer treba da ima sposobnost prikupljanja i procenjivanja informacija (analiziranja, sortiranja, pojednostavljivanja), timskog organizovanja, predstavljanja problema, dobre komunikacije na svim nivoima i, naravno, sposobnost motivacije drugih, kako bi ih privoleo da urade ono što je potrebno, u interesu svih onih koji su uključeni.
