Kada biste pitali ljude šta podrazumeva menadžment u kulturi i umetnosti, mnogi bi imali velike nedoumice oko samog termina, kao i oko toga šta to “prevedeno na naš jezik” znači u kontekstu opisa i sadržaja posla. Jer, upravljanje poslovnim procesima je danas nešto o čemu se ne govori kao o inicijalnoj stvari, već kao o nečemu što se podrazumeva u svakodnevnoj rutini poslovnih organizacija. Institucije iz umetničkih i kulturnih branši, u tom smislu, ne mogu biti drugačije.
Čak, njima je ovaj koncept možda i važniji nego drugim organizacijama, pošto se aplicira u sistemima gde je država još uvek vlasnik ili ih većim delom finansijski podržava. Institucije koje su pod okriljem države su poznate po tome što “troše državne pare” i nemaju reputaciju efikasnih alokatora tih sredstava. Toj činjenici se mora dodati i specifičnost naše sredine kojoj su ovi koncepti još uvek gotovo nepoznati u smislu primene, a ako su i primenjeni oni još stoje na klimavim nogama i pate od nedostatka kvalitetnih “know-how” rutina.
Teorija i praksa
Mnoge umetničke organizacije su počele svoje postojanje sa jednom osobom oličenom u samom umetniku. Često je to, u pogledu vođenja poslovanja, bio “one man show”. Međutim, mnoge ovakve organizacije nisu prešle ovaj inicijalni stepen i ostale su pri ovoj konfiguraciji, sputavajući svoje rast i napredak. Jer, u određenom trenutku organizacija prerasta mogućnosti jednog čoveka i stvara se potreba za menadžerima koji organizuju posao; koji se bave svim onim stvarima kojim ne bi trebalo da se bave sami umetnici kako bi oni mogli da se fokusiraju na rad i stvaranje svojih dela.
Posao menadžera u umetnosti i kulturi upravo je da stvori uslove u kojima se kulturna i umetnička aktivnost generišu i održavaju. To često uključuje i druge ljude različitih profila koji se nalaze u strukturi umetničkih organizacija, kulturnih agencija, lokalnih organa nadležnih za kulturu i umetnost, festivala, projekata i događaja koji su bitan deo čitavog sistema.
Postoje određeni aspekti menadžmenta u ovoj branši koji se u velikoj meri razlikuju od prakse u drugim oblastima. Tako, mnoge organizacije ovog tipa imaju neplaćene ljude koji se u njima ili na praksi ili rade volonterski. Takođe, umetničke organizacije neretko mogu da budu i neprofitne organizacije koje se održavaju raznim donacijama. U njima nije neobično naći upravljačke strukture koje nisu plaćene i koje nemaju klasični striktni sistem normi i pravila oko poslovnih procedura, a veoma često se i nadležnosti prepliću. To su prakse koje su u poslednje vreme sklone modifikovanju zbog izraženije potrebe prilagođavanja novim okolnostima i racionalizaciji sredstava. Načini na koje se te prakse sprovode u mnogome zavise od kvaliteta i edukacije ljudi koji upravljaju institucijama iz oblasti kulture i umetnosti i njihovim poslovnim procesima.
Druga specifičnost menadžmenta u kulturi i umetnosti proističe iz činjenice da su projekti i stvaraoci zapravo brojniji od oficijalnih institucija i da se oni često fluidno kreću unutar i izvan organizacionih struktura. U tom smislu razlika između individua i organizacija ovog tipa ne postoji ili je veoma mala. Ova specifičnost branše izazov je za menadžment, i nalaže sistematizaciju znanja i iskustva kako bi se postigla optimizacija i unapređenje poslova.
Moderne potrebe
Menadžment u kulturi i umetnosti je neophodnost koju nalaže savremeno okruženje i činjenica da su državne strukture sve manje spremne za izdvajanje visokih suma za ovaj sektor usled sve češćih recesija i neophodnosti odobravanja sredstava za druga “ekonomski bitnija” mesta. Profesionalni pristup ovim granama u vidu njihove formalnije i institucionalne organizacije osnovni je princip na kome mora da počiva menadžment u umetnosti i kulturi. U veoma bliskoj budućnosti ovaj menadžment će sigurno prestavljati opšte poznati naučni i praktični koncept.
