Sećam se jedne prezentacije na Ekonomskom fakultetu od pre desetak godina. Bila je o “srpskom lideru”. Duhovita, i sve u stilu emisije “Mile protiv tranzicije”, koja je tada bila veoma popularna – sve staro ćemo prvo izvrću ruglu, a onda baciti, jer dolazimo mi japiji. Mi koji trčimo uz stepenice sledeći našeg vođu, koga zovemo lider. A i svi mi koji trčimo, nas hiljadu, takođe smo lideri…
Dakle, ta podela je govorila da u Srbiji imao tri vrste lidera:
1. Kameleon – rade u velikim kompanijama; ima starijih, ali sve više i veoma mladih; vole reč ”funkcija”; poslušni su, ali u isto vreme veoma strogi; lako se navikavaju i imaju odličan odnos sa ljudima na vlasti
2. Turbo – mlađi ljudi, uglavnom privatnici; poseduju veliku želju za uspehom; vešti su u brzom učenju i prilagođavanju; imaju elemente preduzetničkog razmišljanja; veoma često se nemoralno ponašaju
3. Glava kuće – ne razdvajaju kuću od firme; vredni, iskreni i ekonomični; donose moralne vrednosti iz porodice, običaje i veru; tradicionalisti su i teže prihvataju promene.
No, šireći koučing u Srbiji i okolnim zemljama sve češće srećem još jednu vrstu direktora. Nazvao bih ih Predatori. Naravno, po predatorskom kapitalizmu koji je na snazi u velikom broju zemalja sveta. Kao neko ko je usvojio koučing kao najbolji stil rukovođenja pre svega samim sobom a onda i ljudima sa kojima radimo, želim da kažem da su direktori Predatori pogubni za našu privredu.
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelom izdaju časopisa
