Gledao sam pre izvesnog vremena kapetana Džonija Depa na njegovom Crnom biseru, pa ono nemirno more i sve one gusare, što na brodu a što oko njega, i setih se još jedne priče o marketingu…
Tržište zaista liči na more, a kompanije na jedrenjake, manje ili veće… Postoji kapetan, postoji kormilar, postoje mornari, tu je i mali od palube, a i onaj što čuči na vr’ katarke i on je u svojoj korpi, zagledan u daljinu…
Nekad sve ide po planu. Vetar prave jačine duva u pravom smeru, vedro nebo, mirno more… Brod bezbedno klizi dok kapetan zadovoljno stoji na pramcu i punim plućima udiše svež morski vazduh. Mornari kako koji – neko riba palubu, neko vezuje čvorove, a neko sedmi put delje isto parče drveta sakriven iza buradi… A onaj što čuči na vr’ katarke, on je u svojoj korpi, zagledan u daljinu. Za svaki slučaj.
Bonaca…
Nekad “udari” bonaca, ni daška vetra, jedra vise k’o gaće na suncu. I nema vajde od duvanja u njih – brod se može pomeriti samo na mišiće. Tad svi batale svoj posao i prionu na vesla (naravno, ako je kapetan na vreme razmišljao o tome, inače vesla ko čime stigne, uz vrlo problematičan učinak). Čak i tad poneko ostane da delje drvo negde iza buradi, jer uvek postoji negde neki guverner sa svojom velikom familijom i nekim rođakom koji bi baš tim brodom hteo malo da se provoza… Ali onaj što čuči na vr’ katarke, on mora da se pridruži ostalima. Bilo bi lepo da ipak neko gleda kuda se brod kreće, ali… kad je frka…
Bura…
Drugi put udari bura. Talasi k’o kuæa. Cvili drvo, pucaju konopci, brod se propinje, ajkule se veæ smeškaju i merkaju ko æe prvi preko palube… A lete mnogi – ne znam ko se toga prvi setio, ali su mnogi kapetani prihvatili da æe najlakše rasteretiti brod tako što æe u more pobacati – mornare. A kad pobacaju one najkrupnije, ostaju im oni najsitniji, mali i žgoljavi, koji i da hoæe ne mogu ni da povuku ni da poguraju… I onda kapetan, okružen žalosnim ostatkom svoje posade, stoji za kormilom (jer je i kormilar završio u moru), tužno gledajuæi svoj razbucani brod u koji voda nadire sa svih strana… I tada mu postaje jasno da je mornarima trebalo da dâ duplu porciju i hrane i ruma, ne bi li spasao svoj brod, umesto…
A onaj što èuèi na vr’ katarke? Onaj što predstavlja i oèi i uši broda? Paaa… kad oluja krene da cepa jedra, obièno se seèe cela katarka sa sve jedrom i sa sve njim u njegovoj korpi… Pa posle, kad se vreme smiri a brod nekim èudom ipak ostane na površini, kapetan se pita što je brod usporio, što se teško njime upravlja i što ga svi sustižu i prestižu… A nije siguran ni kuda se u stvari kreæe, jer više nema ko da gleda u daljinu…
Ne znam kako vas, ali mene taj što čuči na vr’ katarke strašno podseća na nekog iz marketinga…
