Piše: prof. dr Radovan Bigović
Ovaj tekst nastaje u “nedoba”; u vremenu planetarne krize i „univerzalnog straha”. Ispružena ruka Srbije prema Evropi ostala je u da visi u vazduhu. Snop svetlosti iz Brisela je i ovog puta zaobišao ovu zemlju…
Srbija se više od dva veka “evropeizuje“ na svim planovima. To pokazuje njena celokupna kulturna prošlost. Srpska kultura je sintetička kultura, kultura gde se skladno prožimaju Evropski Zapad i Evropski Istok. Ona po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora nastoji da na svim područjima nadoknadi ono što joj je neobično burna i tragična prošlost uskratila. Svako pokolenje je bilo prinuđeno i osećalo se pozvanim da preuređuje Srbiju. Ovo pokolenje nastoji da je u političkom i državnom smislu priključi Evropskoj uniji.
(Ne)uzvraćena ljubav
Na dodeli Nobelove nagrade poljski pisac Česlav Miloš je rekao da smo svi mi deca Evrope, ali je tome dodao i da postoje dve Evrope. Mi smo stanovnici i građani one, kako je on nazvao, “druge Evrope” (un Autre Europe). Građani te Evrope, ne svojom voljom, bili su prinuđeni da se nađu “u srcu tame 20. veka“. Među njima su bili i građani i građanke Srbije. Zato oni na Zapadnu Evropu gledaju kao na životni i društveni ideal, a ne samo kao na poželjnu političku zajednicu. To pokazuje i istraživanje Hrišćanskog kulturnog centra. Ljubav Srbije prema narodima Zapadne Evrope i njihovim kulturama neće prestati, makar ta ljubav bila i neuzvraćena.
Društveni i politički ideal ove zemlje i ubuduće treba da bude otvorenost prema susedima, prema svim narodima Evrope i sveta, bez obzira kako se oni odnosili prema Srbiji.
Stav Pravoslavne Crkve prema evropskim integracijama i globalizaciji
Evo kako su na ovo pitanje odgovorili pravoslavni Patrijarsi na svom savetovanju u Carigradu 15. marta 1992 godine:
„Pravoslavna Crkva pozdravlja svaki napredak u pravcu pomirenja i jedinstva. Posebno pozdravlja hod Evrope ka njenom jedinstvu i podseća na činjenicu da u njoj živi veliki broj pravoslavnih hrišćana, a očekuje se da će joj se u budućnosti pribrojati i drugi pravoslavni hrišćani. Ne treba zaboraviti da su zemlje južne i istočne Evrope u većini nastanjene pravoslavnim narodima koji su dali odlučujući doprinos u obličavanju evropske kulture i evropskog duha. Ova činjenica znači da i naša Crkva jeste značajan činilac u formiranju ujedinjene Evrope, a to samo uvećava njenu odgovornost.“ (Saopštenje sa savetovanja Patrijaraha u Carigradu 15. marta 1992. u: Svetigora, 1992. br. 3. str. 11)
„Učlanjenje u Evropsku uniju jeste dobra želja i zamisao, opravdana geopolitičkim, ekonomskim i civilizacijskim razlozima, ali ako odricanje od Kosova i Metohije – neposredno ili „puzeće“, svejedno – predstavlja cenu kojom se mora platiti članstvo u tom savezu, već pogođenom najdubljom krizom i ugroženom pretnjom raspada, onda treba otvoreno i časno odustati od kandidature i potražiti druge modele za budućnost u multipolarnom svetu koji već jeste realnost“ (Saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda, 2. decembar 2011 Pravoslavlje, br. 1074, 15. decembar 2011. str. 6)
“Globalna “ dimenzija Crkve
Evropske integracije i globalizacija sveta nisu ideje koje su tuđe (ili ne treba da budu tuđe) Crkvi. Ma koliko zvučalo čudno, opravdano je tvrditi: svojevrsna globalizacija je imanentna samoj prirodi Pravoslavne Crkve. Hrišćanski Bog, Sveta Trojica nije plemensko i nacionalno božanstvo, već Bog „globalne“ ljubavi i brige za ceo svet, za sve što je stvoreno. Sva Hristova dela u istoriji imaju univerzalno i globalno značenje, svečovečanski i svekosmički značaj. Sve što Crkva ima, što ona jeste i što treba da čini ima globalne horizonte. Crkva je „šira od nebesa“ (drevna bogoslužbena himna). Ona obuhvata sve što postoji, ali ničim ne može biti obuhvaćena. Pod krov Crkve mogu stati sva plemena, nacije i narodi sveta, ali Ona ne može da se poistoveti ni sa jednim. Crkva jeste najčvršće i najsmislenije jedinstvo i integracija. Jedinstvo i „globalna“ priroda Crkve ne ograničava se samo na njene članove, već se prostire na svu tvorevinu, na sferu sveukupnog. Pravoslavna Crkva se svakodnevno moli za: „mir svega sveta“ i „sjedinjenje svih“. Liturgija se služi za ceo svet. „Tvoje od Tvojih Tebi prinoseći zbog svega i za sve“ (molitva uznošenja). Kroz pričešće Telom i Krvlju Hristovom, svaki vernik postaje Hristov, ali i „globalni sutelesnik, sjedinjujući se sa svima onima koje je Hristos obuhvatio svojom bezgraničnom ljubavlju, izmiruje se i usklađuje sa svetom, sa celokupnom tvorevinom“. Duh Sveti je „svuda prisutan“ i „sve ispunjava“. Novi zavet, tj. Otkrivenje Jovanovo se završava vizijom (viđenjem) „novog neba i nove zemlje“(Otk. 21,1). U pravoslavnom hrišćanskom iskustvu u svetu ništa ne može da postoji samo za sebe – izolovano. Sve što postoji za svoje postojanje potrebuje drugo. Suština naše vere je susret, dodir, sretanje drugog. Državni praznik Srbije je Sretenje. Sretanje i sretenje je suština našeg etosa života, suština svakog praznika, a to je sretanje i zagrljaj Boga i svakog drugog čoveka. Svaka izolacija za posledicu bi imala smrt. To iskustvo potvrđuje i nauka. Zato holistička slika sveta danas izgleda najuverljivija. Nadahnuti tim iskustvom pojedini pravoslavni mislioci (Dostojevski, sv. Nikolaj Velimirović i dr.) znatno su pre savremenih „mondijalista“, „kosmopolita“, „globalista“ govorili o „svečovečanskoj zajednici“, „svečovečanskom bratstvu“. Tome treba da prethodi „svečovečansko obrazovanje i vaspitanje“, koje bi oblikovalo tip čoveka sa svečovečanskom brigom, tugom , osećanjem i ljubavlju. Svi ljudi imaju istog tvorca, istu ljudsku prirodu, pripadaju istome svetu kao i mi, žive od istog sveta kao i mi. Zato sv. Kliment Aleksandrijski kaže: „Posle Boga, smatraj svakog čoveka za boga“. Jedinstvo sveta – svet kao „globalno selo“ nije datost, već proces, zadatost, krajnji cilj. Jedinstvo Crkve i jedinstvo čovečanstva u potpunosti će se podudarati samo u punoći Carstva Božijeg, a nikako ranije“.
Nadevropski ciljevi
Primarni cilj svih hrišćana u Evropi, pa i pravoslavnih, svakako je „nova evangelizacija“ Evrope. To ne znači „restauraciju evropske prošlosti“, već otkrivanje i svedočenje Hrista u uslovima slobode i pluralizma među evropskim narodima. „Crkva će za buduću Evropu učiniti najbolje ako ostane verna vlastitom zadatku.“ Uloga Crkve je prevashodno egzistencijalna, a ne politička. Njen je cilj da afirmiše jedan novi etos, mentalitet, stil života, koji se rasprostire na sav društveni život, na institucije država i društava, uključujući i same političke odluke. Ona Evropi treba da otkriva nadevropske, nadistorijske, natpolitičke ciljeve i vrednosti. Crkva ne može da prihvati integracije koje imaju za posledicu asimilaciju, niti jedinstvo koje uništava različitost, ni pluralizam koji razara jedinstvo i koji je isto što i relativizam.
Raznoliko jedinstvo i jedinstvena raznolikost
Kakvu Evropu priželjkuju pravoslavni hrišćani? (Ne usuđujem se da kažem “pravoslavni narodi”, jer nisam siguran da oni danas postoje.) Najbolji i najlepši odgovor na ovo pitanje sam pronašao u rečima Carigradskog patrijarha Vartolomeja u njegovom molebanu za Evropu izgovorenom u strazburškoj katedrali 21. aprila 1994. On kaže: “Evropa treba da bude kao katedrala sa čvrstim temeljima u telesnosti zemlje i bezmernim zaletom ka Nebu. Neka Evropa bude, ukorenjena, u isti mah u svakodnevni težački rad ljudi i uzvišeni poriv svetaca i proroka, stvaralaca života, pravde i lepote… Neka smisao Evrope bude nesvodivi čovek, celoviti čovek: ne samo homo economicus, već homo adorans! Neka smisao Evrope bude ličnost koja se oprezno približava drugome, budno osluškujući sa uvažavanjem i odgovornošću… Raznoliko jedinstvo, jedinstvena raznolikost, na priliku, možda, apsoluta koji je sjedinjenje u samome sebi. Neka Evropa bude katedrala bogočovečnosti, u kojoj će biti mesta za sva istraživanja modernog i sve mudrosti tradicionalnog (Vaseljenski patrijarh Vartolomej I, Molitva za Evropu, u zborniku Hrišćanstvo i evropske integracije, Beograd, 2003. str. 10). Neka Evropa bude mesto sjedinjenja razuma sa srcem, tim najsredišnijim središtem, gde se čovek istovremeno objedinjuje i sjedinjuje.