Transformacije društva, ekonomije, načina rada i svakodnevnog života poslednjih godina sve više poprimaju epitet dramatičnosti. Globalizacija, visok stepen deregulacije u oblasti telekomunikacija, transporta, energije i finansijskih usluga i brz razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija doveli su do prevlasti ekonomije znanja, u kojoj se menja način stvaranja vrednosti i izvori konkurentske prednosti. Usled globalne konkurencije drastično se skraćuju životni ciklusi proizvoda i vreme razvoja novog proizvoda, pa su kompanije primorane da kontinuirano inoviraju, što zahteva odgovarajući stepen organizacionog znanja. Želeći da u novim uslovima dominiraju globalnim svetskim tržištem, kompanije se sve više okreću ka ljudskom znanju, inovaciji i mašti, pokušavajući da u njima pronađu nove izvore ekonomskog bogatstva i dugoročne konkurentnosti na tržištu.
Današnji svet karakteriše masovno bombardovanje informacijama. Početkom 20. veka, baza celokupnog svetskog znanja udvostručavala se svakih trideset godina. Taj period je 70-tih godina prošlog veka smanjen na sedam godina, dok će se 2010. godine celokupno svetsko kodifikovano znanje udvostručavati svakih 11 sati!
Dakle, živimo u vremenu u kojem se od nas traži sve više znanja da bismo dugoročno preživeli na tržištu. Pitanje “Kako biti bolji od drugih?” sada glasi “Kako znati više od drugih?” ili “Kako efikasnije koristiti raspoloživa znanja i kompetencije u cilju stvaranja dodate vrednosti?” I kao što su se u industrijskoj eri ratovi vodili zbog prirodnih i materijalnih resursa, tako se u današnjem svetu biznisa vodi pravi “hladni rat” za znanje. Svi se takmiče na području znanja – pojedinci, kompanije, nacionalne ekonomije, države, regioni. Jer ko u ovom “ratu” pobeđuje, on je bogatiji, on je zadovoljniji. S obzirom da intelektualni rad stvara najveći deo ekonomske vrednosti, snaga uma predstavlja suštinu uspešnih kompanija. Najvažnija aktivnost ovih kompanija nije proizvodnja roba i usluga, već proizvodnja znanja, koje se zatim ugrađuje u proizvode i usluge. Tako znanje postaje i primarna sirovina i najvažniji proizvod. S obzirom da vrednost proizvoda više ne zavisi od količine upotrebljenog materijala i uloženog fizičkog rada, već od količine investiranog znanja i vrednosti koju proizvod ima za kupca, kompanije širom sveta postaju svesne da znanje polako zamenjuje radnu snagu i fizički kapital kao osnovni faktor proizvodnje. Ljudski mozak postaje osnovno sredstvo rada, pa je logično da tržištem dominiraju kompanije “na moždani pogon”.
Trenutak jedinstvenosti
Međutim, razmatrajući znanje ne smemo zaboraviti dva važna pravila. Prvo, znanje se ne može ograditi zidom, ne može se izolovati. I drugo, brz razvoj World Wide Weba učinio je da se znanje širi svetom gotovo trenutno. Sve je dostupno svima, bilo gde i bilo kada. Ako je znanje moć, onda moć može biti bilo gde.
Nekada se monopol nad znanjem, bilo da je u pitanju pojedinac ili kompanija, mogao zadržati prilično dugo. Ako je neka kompanija došla na dobru ideju pedesetih godina prošlog veka, konkurenciji je trebalo prilično dugo da uhvati korak i shvati šta se dešava. Ovakve kompanije su imale čak dvadeset ili trideset godina da svoje specifične prednosti, odnosno ono što ih je činilo jedinstvenim, iskoriste na globalnom nivou. Uživale su blagodeti, uključujući u svoje poslovanje države, jednu za drugom, obuhvatajući tako svojim poslovanjem čitave regione i kontinente. To, međutim, više nije slučaj. Danas se znanje širi svetom neverovatnom brzinom. Najbolji metodi poslovanja vrlo brzo postaju dostupni svima, jer se putem Interneta, konsaltinga, fakulteta i biznis škola znanje prenosi neverovatno efikasno. Brilijantne poslovne ideje vrlo brzo postanu opisane i objašnjene u studijama slučaja. A druge kompanije gledaju oko sebe, uče od boljih. Šta je posledica? Niko ne može dugo imati monopol nad znanjem. Šta nam preostaje? Da znanje kontinuirano usavršavamo, da učimo brže od konkurencije. I da budemo bar na trenutak jedinstveni, bar na trenutak bez konkurencije! Jedino tako možemo opstati na globalnom tržištu.
Svetom je zavladala prava potraga za različitošću. Ali, u današnjoj neobuzdanoj tržišnoj ekonomiji znanja sve je teže biti drugačiji, pogotovo na duži vremenski period. Usluge i proizvodi, pa i kompanije, sve više liče jedni na druge. Nekada se moglo biti jedinstven jednostavnim obogaćivanjem već postojećeg proizvoda. Međutim, to više ne daje rezultate. Gde je sada izvor različitosti? Jedinstvenost više ne proizilazi iz opipljivih sredstava, već iz znanja, kreativnosti, inovativnosti, veština, jedinstvenog načina poslovanja i karakterističnog imidža stvorenog putem brendiranja. U automobilskoj industriji to nije motor, klima uređaj ili GPRS sistem, već dizajn, garancija, servisni ugovor, imidž i uslovi plaćanja. Inteligencija i neopipljivo! I ljudi, naravno. Ljudi čine kompaniju, proizvod ili uslugu jedinstvenom. U eri znanja neophodno je kreirati nove potrebe, raditi nešto potpuno novo, na potpuno novi način.
U eri znanja
I tako je svet devedesetih godina prošlog veka gotovo neprimetno skliznuo iz industrijske ere, u kojoj su tržištem dominirale velike kompanije, bogate “vidljivim” resursima (poslovne zgrade, fabrike, mašine, tehnologija, brojna radna snaga, novčani kapital) u eru znanja, u kojoj primat preuzimaju brze, fleksibilne, kompetentne i inovativne kompanije, bogate “neopipljivim” resursima – znanjem, idejama, maštom, imidžom, brendom, lojalnim i zadovoljnim potrošačima.
U to vreme, sa eksplozijom internet tehnologija, pojavilo se mnoštvo kompanija koje su sa malo materijalnih i finansijskih resursa stvarale veliku vrednost i profit. One su na berzama vredele milijarde dolara. Njihova tržišna vrednost bila je mnogostruko puta veća od njihove knjigovodstvene vrednosti. Logično, jer knjigovodstvena vrednost reflektuje finansijsko gledište i zasniva se samo na vrednovanju opipljivih sredstava – materijalnih i finansijskih resursa. Sa druge strane, tržišna vrednost kompanije predstavlja procenu vrednosti kompanije od strane investitora. S obzirom da tržišnu vrednost zajedno grade svi raspoloživi resursi, kako opipljivi tako i neopipljivi, postaje sve očiglednije da u novim tržišnim uslovima neopipljivi resursi stvaraju veći deo ekonomske vrednosti i da je samim tim njihov doprinos tržišnoj vrednosti kompanije sve veći u odnosu na doprinos materijalnih i finansijskih resursa.
Jaz između tržišne i knjigovodstvene vrednosti, prouzrokovan je činjenicom da se knjigovodstvenom vrednošću ne mogu obuhvatiti neki kvalitetni neopipljivi resursi (kompetencija zaposlenih, kreativnost i inovativnost, organizaciona kultura, imidž). Ovi resursi su po svojoj prirodi suštinski drugačiji od materijalnih i finansijskih resursa, ne ispunjavaju određene kriterijume računovodstvene teorije i zbog toga ne mogu biti obuhvaćeni tradicionalnim finansijskim izveštajima (bilansom stanja, bilansom uspeha) i drugim izveštajima o poslovnim performansama.
Međutim, ključno pitanje je – mogu li ovi resursi ostati izvan sistema izveštavanja, kontrole i upravljanja. S obzirom na njihovu dominantnu ulogu u procesu stvaranja vrednosti, očigledno je da ne mogu. Ovaj transfer izvora stvaranja ekonomske vrednosti u sferu neopipljivog probudio je interesovanje za neopipljive resurse. Menadžment kompanija širom sveta suočen je sa problemom upravljanja strateški važnim neopipljivim resursima i nematerijalnom komponentom poslovanja, koja postaje sve dominantnija. Sa druge strane, investitori i drugi eksterni stejkolderi suočeni su sa problemom objektivne procene potencijala i vrednosti kompanije, odnosno objektivne procene sopstvenog rizika. Sve je prisutnija svest o potrebi da se i pored brojnih postojećih izveštaja, dodatno izveštava o neopipljivim resursima i njihovom doprinosu stvaranju ukupne vrednosti, i na taj način realnije iskaže vrednost ukupnog poslovanja i na adekvatan način upravlja celokupnim poslovanjem.
Koncept intelektualnog kapitala
Postaje jasno da nedostaje nova perspektiva iz koje je moguće sagledati neopipljive resurse i novi koncept koji može omogućiti njihovo merenje, praćenje, unapređenje, vrednovanje i upravljanje. Koncept intelektualnog kapitala “oblikuje” neopipljive resurse, čini ih “vidljivim” i omogućava da se oni vrednuju i da se njima na odgovarajući način upravlja. I sada je mozaik koji predstavlja poslovne performanse kompanije i njenu vrednost kompletan. Finansijski i drugi tradicionalni izveštaji sagledavaju opipljive resurse (materijalne i finansijske), a izveštaji o intelektualnom kapitalu ih upotpunjuju, obuhvatajući neopipljive resurse. Ovo je za sada jedini način da se proces stvaranja vrednosti i poslovne performanse sagledaju na sveobuhvatan način i tako realnije sagleda potencijal i vrednost kompanije i na adekvatan način upravlja svim raspoloživim resursima.
U vremenu u kojem znanje postaje motor korporativnog razvoja i dugoročne konkurentnosti na tržištu, naslućuju se i najveći izazovi ekonomije 21. veka – definisanje, upravljanje, merenje, unapređenje i vrednovanje znanja i njegovog ekonomski relevantnog pojavnog oblika, intelektualnog kapitala.
