Nedavno, na jednom prijemu, dugotrajno zatočeništvo u ćošku između dve grupe dosadnih diplomatskih i industrijskih predstavnika i veče nezačinjeno ničim osobenim osim nerazumnim količinama Džeka Denijelsa, rezultiralo je jednom osrednje inovativnom teorijom. Po toj teoriji postoje samo dve fele biznismena na domaćem tlu: izgrađeni i neizgrađeni. Izgrađeni mogu da budu kakvi god žele, jer se u suštini bave biznisom. Njih ćemo za velikim zadovoljstvom ostaviti za neku drugu priliku. Neizgrađeni provode puno vremena odajući utisak da su biznismeni i oni su prepoznatljivi, jer se svi ponašaju i izgledaju isto.
Kako isto? Pa, svi znaju kako se ponaša i izgleda pravi (neizgrađeni) menadžer: reži na zaposlene; osobe suprotnog pola koje rade za njega (da, uglavnom pričamo o muškarcu ovde) sugestivno odmerava ako su zgodne (ako nisu vidi rečenicu o režanju); osobe suprotnog pola koje ne rade za njega sugestivno odmerava ako su lepe, ako nisu čak ni ne reži na njih; sa partnerima se ljubi u lice i tapše po leđima kad su tu, a priča o njima prostote kad nisu tu; sa suparnicima se ljubi u lice i tapše po leđima kad su tu, a priča prostote kad nisu tu…
Šta? Prethodne dve rečenice? Da, shvatam. Dobro, da ispravimo to – on nema partnere već samo suparnike.
Menadžer čistunac
Hoćete još?
Ne govori strane jezike, ali voli da improvizuje: “Good Chevap, jes?”
Bira jeftine zaposlene i misli da ih plaća previše.
Reč “dugoročno” smatra pornografskom i prljavom.
Reč “planiranje” smatra pornografskom i prljavom.
Reč “razvoj” smatra pornografskom i prljavom.
Reč “investiranje” smatra pornografskom i prljavom.
Reč “povišica” smatra pornografskom i prljavom.
Uopšte, veći deo poslovnog rečnika smatra pornografskim i prljavim. Čist neki čovek!
Za sve je kriv Majkl Daglas
Ja lično krivim Majkla Daglasa. Sve počinje od njega. Ne samo što je u “Wallstreetu” lansirao lik mrskog a opet tako moćnog gospodina Geka, biznismena sa crvenim tregerima i crnom savešću, već je nastavio da nadograđuje ulogu s vremena na vreme. U filmu “The game” reži i mršti se od početka do kraja filma i tako znamo da je “Veoma Uspešan Biznismen”. A u filmu “Disclosure” surovo odbija seks sa Demi Mur (opet se mršteći i dureći), da bi ne tako davno gest po gest oživeo crvenotregerastog Geka u “Savršenom ubistvu”, gde hoće da dođe glave ljupkoj supruzi Gvinet Paltrou. Sve to dok reži na zaposlene i mrmlja nešto o rastu/padu tržišta. I, za ime milog boga, pa čovekovi inicijali su MD, što je na engleskom (jeziku biznisa) skraćeno za Managing Director, što je jel’te isto što i General Manager, što se skraćeno piše sa GM!!! Okrenite sada naslovnu stranu časopisa koji upravo čitate. Da li vam je sad jasno u kakvom svetu živimo?
Kad jednom izustimo ovu jeretičku tezu, da je Sveti Majkl jedan od svetaca zaštitnika domaćeg biznisa, mnoge stvari padaju na svoje mesto. Pođimo redom:
Mrmljanje – Majkl mrmlja, pa je normalno da domaći poduzetnik pokušava da što više reči izgovori ne razdvajajući gornju i donju vilicu, kao i da dramatično prištedi na samoglasnicima.
Namrštenost – Majkl ume da glumi zabrinutost (glumac je), pa onda to radi veoma vešto i često. Samim tim imamo generaciju poduzetnika koja sa istim efektom poznatim kao “kompletno gužvanje lica” pita bilo koje pitanje od “da li su kontejneri stigli?” do “pošto je ova drečava kravata?”
Drečava kravata – Da, kad smo već kod toga, ako Majkl smatra da crveni tregeri čine biznismena onda nije čudno da imamo domaće menadžere koji bolje znaju gde se u Bangkoku može sašiti jeftino svileno odelo nego šta je delegiranje. “D’legiranje, d’li to onaj novi V’rsaćov p’rfem, br’te?”.
Cerenje – sve je lično, jel te? Onda satiranje neprijatelja/uspeh na tenderu/dizanje u vazduh zgrade pune otmičara/ podmićivanje carinika/ ubijanje čupavog slikara/ dobijanje velikog posla za lokalnu samoupravu (izaberite sami šta je od ovoga svojstveno MD-u a šta domaćem novo-biznismenu) ne može biti zaista uspešno ako nije propraćeno ludačkim cerenjem. Džek Nikolson je tu imao veliku prednost, ali ju je upropastio jer uglavnom nije igrao poslovne ljude već sasvim obične ludake, dok je Majkl Daglas relativno rano otkačio Oskare i bacio se na privredu.
Društvenost – mmh, da, u stvari, kad kažemo “društvenost” mislimo na žensko društvo. Kao što i Majkl Daglas uspeva da, iako je deda sa licem babe, uvek pored sebe ima neku superduper starletu sa licem za reklamiranje kozmetičkih proizvoda, tako i domaći biznismeni, od kojih većina ruku na srce izgleda bolje i muževnije od Majkla Daglasa, imaju sa sobom uvek nekog ko izgleda kao da je malopre pobegao sa časova u srednjoj manekenskoj školi.
Cigare – deda Majkl voli da puši cigare, bar u filmovima u kojima glumi dasu, pa nije za iznenaditi se što u poslednje vreme ne možete ni da sednete na neki poslovni sastanak a da neko ne izvuče sveže raspakovanu kutiju Cohiba cigara. Očekujte sledeće Nove godine više sekača za cigare nego što će vam biti potrebno do kraja života.
Ukratko, da ne odemo predaleko, čak i ako nije istina ima neko edukativno dejstvo. Jer, ko bi uopšte želeo da liči na Majkla Daglasa? Je li, br’te?
