Suština onoga što danas želim da vam kažem je da mi je već muka od ljudi koji smatraju da je „kriza naša šansa“, „da smo prošli najteži deo“ ili čak „da smo izašli iz krize“, jer ovo što se dešava u svetu jeste – savremeni način poslovanja. A ovo što se dešava kod nas, je to isto, samo nakalemljeno na neorganizovanost i nedostatak ideja i vizije.
Dakle, mi kao društvo očigledno nemamo viziju, ali svako od nas vlasnika firmi ponaosob zna da je neophodno da zamisli gde će mu firma biti za tri godine; šta će i kako raditi i ko mu je za to potreban. No, zbog prethodno navedene situacije smatram da je u ovom trenutku totalno iluzorno da se bavim tehnikama prodaje, veštinama pregovaranja i sličnim stvarima, o kojima obično pišem. Zato ću sada govoriti o našem odnosu prema zaposlenima – ljudima koji kod nas rade. Siguran sam da će narednih godina naš osnovni zadatak biti upravo rukovođenje njima: kako da ih motivišemo da rade za 200-300 evra, kada i sami znamo da je to prag siromaštva; kako da postignemo da rade za našu firmu kao da je njihova, a da u isto vreme bespogovorno slušaju sve što od njih tražimo, čak i u onim situacijama kada se naše instrukcije menjaju iz časa u čas, kao da se bavimo stonim tenisom a ne tako strateškim poslom kao što je vođenje firme. Srećom, za sve ovo postoji rešenje (ja ga neprekidno primenjujem u praksi).
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa
