Iz knjige prof. dr Radovana Bigovića „Crkva i društvo“
Šta je to praznik? Večito pitanje koje stalno, iznova, traži nov odgovor, posebno danas, kada očigledno postoji kriza u shvatanju praznika, kako svetovnih, tako i crkvenih.
Postmoderni svet se sve manje raduje. Savremeni čovek sve više sumnja u radost. Moderna, sekularizovana civilizacija sve više razara čoveka kao crkveno biće, kao homo adoransa, biće slavlja i radosti. Praznici postaju samo neki kratki “prekidi” u inače besmislenom, tegobnom i radom opterećenom vremenu i životu.
Praznični dan ljudi najčešće doživljavaju kao “prazan dan”, kao dan “razbibrige”, “dokolice”, “relaksacije”, “dosade”, “besposličarenja”, “orgije”, “opuštanja”, “plandovanja”, bezradosnog “zabavljanja”, prejedanja i neograničene potrošnje. Nije mali broj onih koji koriste “pilule” da bi “ubili” to praznično prazno vreme. Uočava se neka zakonomernost. Rad prestaje da bude zadovoljstvo, a praznik radost. Otuđeni rad, konzumistička ideologija, “poslovna” i proizvodnopotrošačka civilizacija utiču na to da praznici postaju monotoni “neradni dani”, da praznične igre i zabave budu ispunjene ništavilom.
Sve napetosti i nezadovoljstva svakodnevnog vremena prenose se u praznično vreme. U svakodnevici se čovek oseća uplašenim, zabrinutim, usamljenim, nesigurnim. Stalno je u strahu i strepnji, egzistencijalnom vakuumu. Za vreme praznika se kod njega javlja neka čudesna potreba za trošenjem, iza čega se skriva, prema mišljenju mnogih psihologa i sociologa, duboka nesmirenost, latentno beznađe, razočaranje u svet i skriveni porivi nasilja. To je neka neobjašnjiva praznična patologija vremena…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
