U rečnicima pojmova je zabeleženo da korupcija znači: podmitljivost, pokvarenost, potkupljivost. Jedna od najsadržajnijih definicija korupcije je ona koju je dao Bito Tanci, a koja glasi: korupcija postoji ukoliko dođe do namernog narušavanja principa nepristrasnosti pri donošenju odluka u cilju prisvajanja neke pogodnosti. Kršenje moralnih i zakonskih normi oličeno kroz podmićivanje i korupciju danas je, na žalost, postalo normalna pojava.
Korupcija je bilateralna aktivnost pri kojoj se sklapa neformalan i nelegalan ugovor između koruptora i korumpiranog. Takav ugovor precizira sve detalje transakcije: koje usluge, odnosno kakvu pristrasnost on ili ona treba da pruži i u kom roku, šta se očekuje od koruptora, tj. koliko će, na koji način i kada da plati pruženu uslugu. Troškovi nadzora padaju na same strane, budući da se radi o nelegalnom ugovoru.
Korupcija je dakle transakcija koja ima dvosmerni tok. S jedne strane postoji tok usluge od korumpiranog ka koruptoru i on se naziva realnim tokom. U usluge ove vrste spada sve ono što omogućava, odnosno dovodi do kršenja propisa i stvaranja, na bilo koji način, povlašćene pozicije koruptora. S druge strane, postoji tok protivusluge (materijalne koristi, najčešće, mada ne i nužno, novca) od koruptora ka korumpiranom i koji se naziva finansijskim tokom.
Korupcija se odnosi i na ilegalne finansijske transakcije, sticanje ekonomskih i političkih pozicija i na jačanje sopstvenog uticaja u političkom životu. Pojava korupcije pokazuje da država neefikasno upravlja poverenim joj dobrima. Ona je štetna za državu jer umanjuje njene prihode i narušava joj ugled, kao i za građane jer povećava cenu materijalnih dobara i usluga na koje oni imaju pravo.
Uslugu korupcije uvek nudi pojedinac, sa imenom i prezimenom. Međutim, na početku svoje karijere svako ima određene moralne skrupule i retko se odvaži da nesputano nudi usluge korupcije, pa se postavlja pitanje pod kojim uslovima će taj pojedinac uspeti da sačuva svoj integritet i ne postane korumpiran? Odgovori na ova pitanja, između ostalog, zavise od faktora vezanih za organizaciju kojoj pojedinac pripada. Za korupciju je veoma značajan faktor pripadnosti timu. Jer, ako je tim već korumpiran, novi nekorumpirani pojedinac ima malu šansu da se odupre izazovu, odnosno pretnji. Nekorumpirani će biti pod velikim pritiskom da bar ne informiše druge o korupciji koja vlada u njegovom timu. Dakle, postoji veoma snažan podsticaj korumpiranih da u lanac korupcije uvuku što veći broj kolega.
Da bi se pojedinac preobratio iz nekorumpiranog u korumpiranog presudan je sindrom prvog puta. Nakon što prvi put primi novac ili neku protivuslugu, razmišljanje i aktivnosti pojedinca postaju sasvim drugačiji. On više nije u situaciji da odbije ponudu onoga koji ga je već jednom korumpirao, jer koruptor raspolaže ključnom informacijom, koju može ispričati i drugima i tako uništi profesionalnu karijeru korumpiranog. Ova “ucena” veoma dobro funkcioniše.
Od poklona do mita
Pod poklonom se podrazumeva svaka imovinska korist koja se daje bez nadoknade. Predmet poklona mogu biti novac, pokretne i nepokretne stvari. Korist može biti i neimovinske prirode (radno mesto, kredit, a da za to nije bilo uslova, stipendija i dr.).
Primanjem mita se u krivičnom pravu smatra svaka izjava, postupak ili konkludentna (izvedena) radnja iz koje se može zaključiti da učinilac zahteva poklon ili neku drugu korist da bi izvršio neku službenu radnju. Davanje mita se vrši obećanjem ili davanjem poklona ili neke druge koristi i tesno je povezana sa primanjem mita. Iz ekonomske vlasti proizilazi njen politički autoritet, a onaj koji se hrani korupcijom po prirodi stvari postaje nezajažljiv. Zato se može reći da se korupcija dešava kada stvari ovladaju ljudima.
Korupcija nekad
Još u starovekovni vizantijski spisi sa ovih prostora sadržali zabeleške o korupciji, a u 19. veku Milovan Glišić je pisao u Glavi šećera: ” Zar ti ne znaš šta su naši kapetani? Prosto ako mu nije volja, neće ni da čuje dok mu što ne tutneš. Nekad se davalo naočigled, a sad to ide zgodno ispod ruke…. Ljudi im znaju ćud, pa šta će, plaćaju… Da se opet žale kud će šut sa rogatim izaći na kraj…”
I Arčibald Rajs je upozoravao Srbe na pojavu korupcije koju je uočio:”Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da odbacite ponos, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem. Koliko sam puta gledao kako se vaši ljudi klanjaju bogatstvu. Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima koji su se borili i ginuli za vašu slobodu i koga je sud za to osudio, danas je još bogatiji i svemoćan, a vi mu laskate … I tako se u ovu zemlju koja je nekad bila zemlja sušte čestitosti, uvukla odvratna korupcija. Je li vas potrebno podsećati da vagoni robe često ne prolaze ako ih ne pokrene svežanj novčanica koje dajete šefu stanice ili višem činovniku nadležnom za odgovarajuću službu. A da se predmeti na carini i kod policijskog komesara ne rešavaju na vreme, ako nema podstreka u vidu bakšiša …”
Objektivnosti radi, evo i jednog primera poštene Srbije iz prošlosti. Naime, u Srbiji knjaza Mihajla Obrenovića bilo je drugačije. Za meru časti i karaktera služili su drugi, starinski, tegovi na osetljivim terazijama. Onda je vredeo obraz i po njemu su se ljudi cenili. Ostao je iz ovog vremena zabeležen slučaj samoubistva vojnog liferanta, čuvenog beogradskog bogataša Toske, koga je knjaz Mihajlo uhvatio u pokušaju prevare. Toska je u brašno za vojsku mešao pesak, a kada ga je knjaz otkrio ponudio mu je ili da bude kažnjen ili da se kazni sam. Vrativši se sa Topčidera u Beograd, Toska je pozvao na veselje sve svoje prijatelje; gozba je trajala sedam dana, a sedmog dana popodne, kada je društvo u Toskinoj kući bilo neobično veselo, začuo se pucanj pištolja… Liferant je sramotu da bude kažnjen izbegao kažnjavajući se sam…
A kako je danas?
Mnoga istraživanja korupcije i mita u našoj zemlji unazad nekoliko godina pokazuju da ovde funkcionišu svi raspoloživi instrumenti, pri čemu ni jedan nije ni blizu ukidanja. Portiru ne treba mnogo, referent računa na bolji zalogaj, a direktor, u zavisnosti od preduzeća koje predstavlja, postavlja uslove… Cinici bi rekli da svaki čovek ima svoju cenu. Retki su, međutim, oni koji u tom imaju vrednost.
Najveći problem suzbijanja korupcije kod nas je njena prikrivenost, jer se primanje i davanje mita obavlja najčešće “u četiri oka”, direktno, bez posrednika. Korupcija otežava i poskupljuje poslovanje odnosno smanjuje konkurentsku sposobnost firmi.
Državni sektor je u prošlosti postao plodno tlo za bujanje korupcije zbog velikog intervencionizma države i ograničavanja ekonomskih sloboda (uvozno-izvozni kontigenti, plafoniranje cena, monopolski položaj, loši poreski mehanizmi…). Na poreze, carine i razne druge dažbine koje nameće država firme i danas gledaju kao na trošak i često nastoje da podmićivanjem smanje plaćanje tih obaveza. Međutim, mito i korupcija dovode do toga da se poreski teret prebacuje na siromašnije firme ili pojedince koji nemaju nikog “svog” na određenom položaju. Posledica ovog stanja je nedovoljan priliv sredstava u budžet, pa zaposleni u školstvu, zdravstvu i drugim društvenim delatnostima imaju veoma mala lična primanja, zbog čega se u ovim ustanovama pojavljuje korupcija… Začarani krug se nastavlja…
