Jedna velika nevladino/vladina organizacija želi da im pomognem oko CV-a. Ne njihovog; oni toga imaju jako puno, hvala lepo, već oko onih koji im stižu na mnogobrojne konkurse, kako za njihove potrebe, tako za projekte raznih partnera i klijenata. Problem: ljudi koji se prijavljuju tako su se izveštili (dobro, izbezobrazili) da sad komisije dolaze u paradoksalne situacije: nije im toliko problem da li ima neka nejasnoća ili nepreciznost i sitno zaokruživanje, već – da li u tekstu ima bitnih istinitih stvari.
Problem nula
Proveravamo prijavu mladog stručnjaka za edukaciju koji tvrdi da je na prethodnom poslu plaćan fantastično dobro. Malo je sumnjivo. Možda ima odgovarajuće iskustvo, ali tvrdi da je plaćen desetak puta više od svog bivšeg direktora. Suočen sa ovom “nepreciznošću” izgovara skoro Ničeovsku misao: “Znam ja zašto se traže podaci o prethodnim primanjima: da se formira ponuda za novu platu. Zato ako sam i dodao koju nulu, to nije razlog da mi se zamera.” Nula tu i tamo, ali sve ostalo je istina, časna reč!
Vožnja
Marketinški stručnjak sa prekrasnim CV-jem koji čak sadrži u ukusno uklopljene fotografije u boji tvrdi da je nakon završetka dodatnog školovanja u SAD-u, odmah dobio posao menadžera u “marketinškim procesima” pri jednoj od najvećih prehrambenih firmi na svetu. Zatim se vratio u Beograd i od tada je izmenjao osam organizacija u kojima je bio Marketinški Direktor. Nakon nekoliko direktnih pitanja malo po malo otkriva istinu, kao rasplet dobrog filma. Da, jeste radio u toj mega firmi, ali se možda malo neprecizno izrazio. On je u stvari “menadžovao” proces dostavljanja artikala na ključne lokacije. Da prevedem: bio je vozač. Onih osam domaćih firmi? Tri su bile njegove. Ostalih pet su nepažljivo čitali njegov CV. Mada, slika je bila sjajna.
Visual Šatro 1.2
Kanadska programerska kompanija nudi sjajno zaposlenje, probni rad za izuzetnu platu i dve nedelje specijalističke obuke za baze podataka u njihovom lokalnom centru u Nemačkoj. Najbolje plasirani mladić ima fantastičan CV, poznaje sve programske jezike ikad smišljene i završava drugu godinu Šumarskog fakulteta. Sjajan miks. Nakon pet minuta direktnog razgovora priznaje da na kompjuteru sa komšijama redovno igra “pucačine” i da mu je programerske jezike u CV(jijčić) ukucao prijatelj sa PMF-a. Zašto je to uradio? Kaže: ”Nešto sam zaglavio na drugoj godini; neću je skoro završiti. Ovde bih za dva meseca probnog rada dobio toliko para koliko preko zadruge dobijem za godinu dana. Dok ne provale da ništa ne znam o kompjuterima. A ima i mali put u Nemačku!” Na kontrapitanje da li bi možda ta dva meseca proveo pokušavajući da zaista nauči neki od tih jezika, možda za neki drugi put, da ostane duže, izgleda zbunjeno. Ne, na tu opciju nije ni pomislio.
Pola engleskog
Tražim asistenta za jedan od timova koji plaća međunarodna organizacija. Obavezno je poznavanje engleskog. Dobijam ljubak CV u kojem prilično precizno kaže da Ivana raspolaže izvanrednim znanjem PISANOG engleskog, a da li je za ovaj posao potrebno i poznavanje GOVORNOG engleskog? Ne, Ivana, dovoljno je da znate englesku gramatiku, a i pisani i govorni engleski ćemo ostaviti za kad malo napredujete u timu.
Moj omiljeni slučaj
Pomažem oko izbora kandidata za međunarodni tim koji će šest meseci putovati i držati specijalističke kurseve obuka trenera u regionu. Jedan od kandidata u CV-ju piše da je završio “specijalistički kurs u konsultantskoj kući TTC pod vođstvom mentora Branka Đakovića”. Kako ga ne pozvati na intervju?! Naročito kad se ne sećam da sam ikad pre video njegovo ime, niti mogu da ga pronađem u programu ijednog kursa koji smo ikad održali. Na intervjuu nas četvoro pre njim. On nam svima, na direktan upit, kaže da je ”od Branka Đakovića puno naučio” i da je taj rad “bio veoma zanimljiv”. Ne mogu da odolim, pitam ga da li je Branko bio strog, “čujemo da ume puno da zakera”. On odgovara bez treptaja: “Ne, Branko je bio baš fin, pravi mentor, jedan sjajan čikica koji mi je puno pomogao…” Moj švajcarski kolega (ko kaže da Švajcarci nemaju smisao za humor?!) se guši od smeha i ne može više da izdrži. Okreće se meni i glasno zahvali na obučavanju ovako dobrih kandidata. Mladić shvati priču iz prve, ustane, kiselo se nasmeši, svima se zahvali, meni izvini i izađe napolje. Sve to u stilu – možda on još i stigne do naše kuće.
Filozofsko antiprotivno pitanje glasi: kad se neko toliko pomučio da vas impresionira lažnim podacima i solidnom pričom, i u tome još i uspeva, zar to nije znak da vam već nešto vredi?
Ne tako filozofski odgovor je: ako se neko potrudi da vas debelo laže, a da još nije ni počeo da radi sa vama, bežite što dalje. Brzo!
CV je samo još jedna stvar koja je u ova tranziciona vremena doživela naglu i surovu inflaciju, a zatim devalvaciju. I dalje se moraju raditi, ali stvarna vrednost im je mnogo manja. Kao jedna od onih novčanica sa bezbroj nula.
Nule. Kako samo opet stigosmo do njih?!
