Iza sedam gora, čak i iza sedam mora živeo je hrabar i vredan krojač. Nije sreće imao da jednim udarcem sedam muva ubije, ali je hrabar bio i otkaz u skoro propalom preduzeću dao, novce posudio i vredno, vredno godinama radio. I posao mu se širio, te je dobrog dizajnera zaposlio. Prvo jednog, pa još jednu. I sam dobro, sad već veliku proizvodnju, organizovao. I prodavce po terenu rasposlao. Istina, s njima je nekako uvek najmanje zadovoljan bio, jer znao je da to što on osmisli i njegovi naprave prodati može svako. No… kakotako mnoge i maloprodaje i veleprodaje otvorio. Prvog knjigovođu nije menjao. E, taj prvi knjigovođa mu je i prve osnivačke akte, ugovor i statut izradio, da za njegov d.o.o. formu zadovolje. Posle ih uz pomoć advokata menjao kako je država neretko promene tražila…
Hrabri krojač je dva sina imao. Obojica odmalena jednako zainteresovani za napredak preduzeća, istih sposobnosti, znanja i vrednoće. Jednog je za ekonomistu dao, drugog za inženjera. (Ovaj drugi kao da mu je draži bio, ali to ne bi priznao ni pred prvom šivaćom mašinom koja u upravnoj zgradi i danas stoji). Delila deca istu viziju, iste životne vrednosti. Praktično isto doprinosiše radu i razvoju firme i imaše iste potrebe, pa otprilike isto zahvatahu kroz plate i korišćenje sredstava firme.
Hrabri krojač je u dubokoj starosti dušu ispustio. Sinovi postaše vlasnici jednakih udela i sporazumno su donosili sve odluke u vezi prihoda, poslovanja, razvoja, trošenja i budućnosti preduzeća.
Još za života hrabroga krojača sinovi se negde u isto vreme oženiše. Oženiše devojke koje se samo po boji kose razlikovahu; obe em lepe, em pametne, em vredne, em razumne, em se kao sestre voleše. I kao supruge slagaše se sa muževima svojim i zajedno s njima donosiše poslovne i imovinske odluke.
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
