Na Netu, k’o i u realnom svetu

Piše: Peđa Milićević

Kafić običan. Beogradski. Sedim sa društvom u delu za nepušače, ali dim je čudna stvar – ne zna gde je gazda od kafića povukao crtu, pa dokle sme da se širi.

Tako svoju dozu nikotina unosimo i mi ovde. Solidarno. Ali šta da se radi, zbog dobrog društva se trpe i gore stvari…

Elem, sedimo tako, svako sa svojim pićem ispred sebe i konzumiramo svoju dnevnu dozu tračeraja. Naravno, kao i u svakom „šarenom“ društvu, svako druženje shvata na svoj način. Žile obožava citate, ima ih za svaku priliku i nepriliku. Kata nas ubi s receptima. Svaki joj je dobar, ali brate, osim nje niko ne zna ni jaje da skuva, al’ ajde, volimo je takvu kakva je. Bori je glavni gušt da čita novine kad je s nama. Ajd’ što ih čita, al’ ako svaki naslov ne pročita naglas, k’o da nije ni čitao. A ako ih i ne prokomentariše, mislili bismo da mu nije dobro. Ili da se nešto naljutio na nas…

“Pa­do­bra­nac”

I usred te pri­jat­ne i bla­go za­di­mlje­ne at­mos­fe­re, na­glo se otva­ra­ju vra­ta i u ka­fić upa­da je­dan na­ma pot­pu­no ne­po­znat lik. I ona­ko, s vra­ta – po­či­nje da de­kla­mu­je. Za­dr­žao se krat­ko, is­pri­čao šta je imao i, ka­ko je do­šao, ta­ko je i oti­šao. I vi­še ga ni­smo vi­de­li. Bar ne kad sam ja svra­ćao u ka­fić. I dan da­nas ne znam o če­mu je pri­čao. Mi­slim da je ne­što hva­lio, ali ne znam šta. Ni­sam obra­tio pa­žnju.

Da mi je Ži­le, iz­me­đu dva ci­ta­ta, na­hva­lio ne­ku mo­tor­nu te­ste­ru, ja bih ga pa­žlji­vo sa­slu­šao, ma­da poj­ma ne­mam šta bih sa tom te­ste­rom. Da je Ka­ta ela­bo­ri­ra­la ne­ku đu­ve­ča­ru u ko­joj ona ču­da pra­vi, i nju bih, na­rav­no, sa­slu­šao, jer že­na za­i­sta zna o če­mu pri­ča. I za­ni­mlji­vo to ra­di. Čak i Bo­ri­ne na­slo­ve is­pra­tim s vre­me­na na vre­me, jer su nje­go­vi ko­men­ta­ri po­ne­kad za­i­sta ge­ni­jal­ni, pa da je, u svom sti­lu, pro­ko­men­ta­ri­sao upo­tre­bu gr­ta­li­ce na nad­mor­skim vi­si­na­ma pre­ko 3.200 me­ta­ra, i na to bih, ve­ro­vat­no, obra­tio pa­žnju. Ali ova­ko upa­sti, s ne­ba pa u re­bra… Mi­slim, stvar­no…

Gde, ka­da i ka­ko

To vam je kao… kao kad ne­ko na­pra­vi kam­pa­nju na dru­štve­nim mre­ža­ma. Do­đe, is­pri­ča šta ima i ode. Nit ga ima pre to­ga, ni­ti ga ko vi­di po­sle to­ga… Pa ne ra­di se to ta­ko, pri­ja­te­lju. Za sve po­sto­ji i me­sto i vre­me. I na­čin.