Po prirodi posla neprekidno razgovaram sa ljudima različitih profila. Kada bih morao da izvučem jednu rečenicu kao poruku iz svih tih priča, ona bi bila veoma konkretna: “Hoćemo promene”. Ali, sve više sam uveren da mi neprekidno obmanjujemo sebe i da, velika većina, u stvari, želi da sve ostane kao što i jeste, samo da “mi” budemo umesto “njih”.
Sve sam više siguran da je to istina s kojom se moramo suočiti pre nego što razmislimo šta ćemo dalje.
Vojvodin harem
Koliko ta istina ide daleko u prošlost nije mi poznato, ali prvi slučaj koji mi pada na pamet ima nešto više od dva veka. Godine 1807. srpski ustanici su žestoko udarili po Turcima. Taj deo naše slavne istorije poznat je mnogima, ali mene ovde interesuje nešto drugo – ponašanje ljudi koji su došli na vlast. A oni su u mnogome – kopirali dotadašnje vladare. Tako je i poligamija za neke od njih postala uobičajena. No, veoma brzo su shvatili da samo tako ne mogu postati pravi “kalif umesto kalifa”. Zato je ipak bio potreban ozbiljniji korak i zato su one vojvode koje su htele u potpunosti da kopiraju tursku vlast – organizovale prave hareme. Najpoznatiji među njima bio je vojvoda Milenko Stojković. On je u svom haremu imao i Turkinje i Vlahinje. I robinje i slobodne žene. Kada bi se neke zasitio, puštao bi je ili poklanjao “poslovnim partnerima”.
Vodio je Milenko računa i o “belog kugi” tadašnje Srbije, pa je decu iz harema poklanjao porodicama koje nisu imale poroda. I da ne nabrajam dalje, da ne bih dao ideju svremenim političarima koji muku muče sa podizanjem nataliteta. Očigledna je istina da su ljudi koji su bili na vlasti tog vremena imali jedinstvenu priliku da uvedu red u Srbiju, a ličnim primerom radili su suprotno…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
